Predrag Mitrović: Kako globalni finansijski poredak ubija srpsku porodicu

Uništavanje privreda malih zemalja, povećanje nezaposlenosti u njima, podizanje socijalnih tenzija, degradacija moralnih vrednosti, marginalizacija crkve i institucija države, lažna iluzija slobode i demokratije, uniformno obrazovanje i informisanje, te primitivna zabava, promovisanje vrednosti homoseksualizma, destruktivno delovanje narkomanije i verskih sekti razarajuće utiču na tradicionalnu porodicu, njenu ulogu i vrednosti, što se u celosti odražava na stabilnost, snagu i perspektivu razvoja i opstanka nacionalnih država. Porodica shvaćena kao socijalna grupa ili subsistem jednog šireg socijalnog sistema (država, zajednica, nacija) svakako je tačka preko koje se na različite načine prelamaju globalni ekonomski tokovi i trendovi, stavljajući pred porodicu niz izazova.

Put Srbije u ekonomski sunovrat započeo je ubrzo posle oktobarskih promena 2000. godine. Umesto da se nosioci privrednog razvoja posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslova za rast konkurentnosti privrede, kao i dugoročno održiv dinamičan privredni rast, neoliberalni „ekonomski stručnjaci“ u Srbiji, čak već i sa spoznajom pozitivnih i negativnih iskustva tranzicionih zemalja u okruženju, stavljaju akcenat na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju – koji čine osnovne elemente izvornog Vašingtonskog konsenzusa. To je put koji je MMF sistematski inspirisao i ohrabrivao, isto onako kako je radio svuda gde je imao pristup i gde je mogao da utiče na ekonomsku politiku država. Cilj MMF-a je uvek isti – bitno je očuvati stabilnost finansijskog sistema i njegov kapacitet da vraća inostrane dugove. MMF je, suštinski, predstavnik kluba poverilaca i njihovih interesa, i tu je početak i kraj njegove uloge. Ohrabrivanje rasprodaje državne imovine i povlačenje države iz ekonomske sfere jeste mera kojom se taj cilj najsigurnije ostvaruje, ali se njime nameće i neoliberalni ekonomski obrazac.

Ugašene su, između ostalih i četiri velike domaće banke, čime je dat tržišni prostor stranim bankama za ofanzivnu kreditnu politiku prema stanovništvu i privredi. Isposnela privreda i svega željan narod su pohrlili u zagrljaj dugovima.

Stabilizacija je revidirana na „stabilan kurs dinara“, koji nerealno oslikava snagu srpske privrede i kao precenjen, poskupljuje domaću robu na inostranom tržištu, destimuliše izvoz domaćih proizvoda, a podstiče uvoz stranih roba. Dodatni udar na domaću privredu bio je smanjenje carinskih stopa na uvoz robe iz inostranstva, a kasnije i gotovo ukidanje svih vancarinskih ograničenja.

Velikim prilivom deviza, povlačenjem brojnih kreditnih linija iz inostranstva, prodajom državne imovine, preduzeća, banaka, mobilnih operatera, resursa vode, ponuda deviza je rasla iz dana u dan, a dinar je veštački jačao. Izvozno orjentisana domaća preduzeća i veliki državni sistemi koji su zapošljavali po nekoliko hiljada radnika, beleže velike finansijske gubitake, smanjuju obim proizvodnje, gube tržišta, otpuštaju zaposlene, ulaze u finansijske probleme, kolaps i zatvaraju se.

Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, doveli su do gušenja domaće proizvodnje, enormnog povećanja nezaposlenosti i duga države, preduzeća i stanovništva, a masovna i nekontrolisana privatizacija, dovela je do rasprodaje društvene imovine i resursa države. Još veći problem nastao je što su ostvareni prihodi, uglavnom, nisu iskoristili za podsticaj privrednog razvoja i rešavanje problema nezaposlenosti, nego za tekuću budžetsku potrošnju. Privredni razvoj se ne može podstaći većom potrošnjom, pogotovo ne potrošnjom roba iz uvoza, kao što je to slučaj bio u Srbiji.

Mnoga preduzeća u Srbiji su uništena, a ogroman broj građana ostao je bez zaposlenja. Industrijska proizvodnja u 2010. godini je manja (za 11,4 odsto) nego u 1998. godini (vreme ekonomskih sankcija), a da ne govorimo o predratnom periodu (ona 2010. godine čini manje od polovine – 46,7% proizvodnje iz 1990. godine).

U kontekstu opštih ekonomskih kretanja svake zemlje, svakako, značajno mesto zauzima tržište rada - stanje, opšte karakteristike i tendencije. Tržište rada u Republici Srbiji danas karakterišu visoka nezaposlenost, velika prikrivena nezaposlenost i nedovoljna mobilnost radne snage. Nezaposlenost je u Srbiji jedan od najvećih ekonomskih i socijalnih problema i uzrok je siromaštva i socijalne isključenosti. Porodica trpi dvostruki pritisak od siromaštva: prvo, porodice se raspadaju zbog siromaštva i drugo, ne mogu na vreme da se zasnuju nove i obavljaju očekivane funkcije: brak, rađanje, vaspitanje, obrazovanje...

Sa aspekta analize porodičnih odnosa, tradicionalni autoritet i ugled oca u porodici sve više slabi, osipa se i nastaje vakum u porodičnoj organizaciji i skladnim odnosima unutar porodice. Otac je uvek imao zadatak da pruži atmosferu sigurnosti u sredini u kojoj dete raste. Kao nosilac društvenih normi on „uvodi" dete u sistem u kome postoje određena pravila, čime podstiče njegov pravilan emocionalni i intelektualni razvoj. Detetu je potreban otac čija reč ima težinu, koji ima stav, ali se i sam ponaša u skladu sa njim, dajući dobar model. Danas deca, međutim, dobijaju „prava“ i zauzimaju pozicije koje im ne pripadaju, a roditelji se osećaju nesigurno jer im spoljna sredina ili država zakonskim propisima te dosadašnje tradicionalno utemeljene pozicije uskraćuje. Autoritet oca danas, poprilično je uzdrman ili čak srušen, jer je razorena institucija same porodice, čiji je on donedavno bio stub. Veliki udeo u tome imaju ekonomski razlozi. Sa gubitkom ekonomske funkcije, sa gubitkom posla, nemogućnosti da brzo ili uopšte pronađe nov posao, otac gubi i ulogu zaštitnika, supruga, vaspitača.

Jedan od većih i značajnijih problema, svakim danom sve prisutniji, jeste problem nasilja. Porodice su ugrožene nasiljem kako unutar samih porodica, tako i nasiljem u neposrednom okruženju. Nasilničko ponašanje se ispoljava od strane supružnika međusobno, od strane roditelja prema deci, kao i od strane dece prema roditeljima. Visok stepen nasilja u porodici ima svoje korene u besperspektivnosti, frustracijama, strahu, neizvesnosti i teškoćama, koje pojedini članovi doživljavaju u društvu i to prenose na porodicu. Problem porodične tolerancije, egoizma i granice u zahtevu za slobodom i samostalnošću, kao postulatima liberalizma, najčešći su uzrok povećanog stepena razvoda brakova u savremenim društvima, pa tako i srbskom.

Porodice u Srbiji se u današnje vreme suočavaju sa brojnim teškoćama i problemima, kako bi održale i ispunile pretpostavljene funkcije i očekivanu ulogu. Nažalost, posledice neispunjavanja istih su: razoreni bračni odnosi, rast socijalne patologije sa porastom nasilja, dehumanizacija porodičnih odnosa, otuđenje, usamljeni i nesigurni pojedinci.

Izvor: Views & Values/ Dveri