Предраг Митровић: Како глобални финансијски поредак убија српску породицу

Уништавање привреда малих земаља, повећање незапослености у њима, подизање социјалних тензија, деградација моралних вредности, маргинализација цркве и институција државе, лажна илузија слободе и демократије, униформно образовање и информисање, те примитивна забава, промовисање вредности хомосексуализма, деструктивно деловање наркоманије и верских секти разарајуће утичу на традиционалну породицу, њену улогу и вредности, што се у целости одражава на стабилност, снагу и перспективу развоја и опстанка националних држава. Породица схваћена као социјална група или субсистем једног ширег социјалног система (држава, заједница, нација) свакако је тачка преко које се на различите начине преламају глобални економски токови и трендови, стављајући пред породицу низ изазова.

Пут Србије у економски суноврат започео је убрзо после октобарских промена 2000. године. Уместо да се носиоци привредног развоја посвете изградњи адекватне институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавина права и стварању оптималних услова за раст конкурентности привреде, као и дугорочно одржив динамичан привредни раст, неолиберални „економски стручњаци“ у Србији, чак већ и са спознајом позитивних и негативних искуства транзиционих земаља у окружењу, стављају акценат на стабилизацију, либерализацију и приватизацију – који чине основне елементе изворног Вашингтонског консензуса. То је пут који је ММФ систематски инспирисао и охрабривао, исто онако како је радио свуда где је имао приступ и где је могао да утиче на економску политику држава. Циљ ММФ-а је увек исти – битно је очувати стабилност финансијског система и његов капацитет да враћа иностране дугове. ММФ је, суштински, представник клуба поверилаца и њихових интереса, и ту је почетак и крај његове улоге. Охрабривање распродаје државне имовине и повлачење државе из економске сфере јесте мера којом се тај циљ најсигурније остварује, али се њиме намеће и неолиберални економски образац.

Угашене су, између осталих и четири велике домаће банке, чиме је дат тржишни простор страним банкама за офанзивну кредитну политику према становништву и привреди. Испоснела привреда и свега жељан народ су похрлили у загрљај дуговима.

Стабилизација је ревидирана на „стабилан курс динара“, који нереално осликава снагу српске привреде и као прецењен, поскупљује домаћу робу на иностраном тржишту, дестимулише извоз домаћих производа, а подстиче увоз страних роба. Додатни удар на домаћу привреду био је смањење царинских стопа на увоз робе из иностранства, а касније и готово укидање свих ванцаринских ограничења.

Великим приливом девиза, повлачењем бројних кредитних линија из иностранства, продајом државне имовине, предузећа, банака, мобилних оператера, ресурса воде, понуда девиза је расла из дана у дан, а динар је вештачки јачао. Извозно орјентисана домаћа предузећа и велики државни системи који су запошљавали по неколико хиљада радника, бележе велике финансијске губитаке, смањују обим производње, губе тржишта, отпуштају запослене, улазе у финансијске проблеме, колапс и затварају се.

Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довели су до гушења домаће производње, енормног повећања незапослености и дуга државе, предузећа и становништва, а масовна и неконтролисана приватизација, довела је до распродаје друштвене имовине и ресурса државе. Још већи проблем настао је што су остварени приходи, углавном, нису искористили за подстицај привредног развоја и решавање проблема незапослености, него за текућу буџетску потрошњу. Привредни развој се не може подстаћи већом потрошњом, поготово не потрошњом роба из увоза, као што је то случај био у Србији.

Многа предузећа у Србији су уништена, а огроман број грађана остао је без запослења. Индустријска производња у 2010. години је мања (за 11,4 одсто) него у 1998. години (време економских санкција), а да не говоримо о предратном периоду (она 2010. године чини мање од половине – 46,7% производње из 1990. године).

У контексту општих економских кретања сваке земље, свакако, значајно место заузима тржиште рада - стање, опште карактеристике и тенденције. Тржиште рада у Републици Србији данас карактеришу висока незапосленост, велика прикривена незапосленост и недовољна мобилност радне снаге. Незапосленост је у Србији један од највећих економских и социјалних проблема и узрок је сиромаштва и социјалне искључености. Породица трпи двоструки притисак од сиромаштва: прво, породице се распадају због сиромаштва и друго, не могу на време да се заснују нове и обављају очекиване функције: брак, рађање, васпитање, образовање...

Са аспекта анализе породичних односа, традиционални ауторитет и углед оца у породици све више слаби, осипа се и настаје вакум у породичној организацији и складним односима унутар породице. Отац је увек имао задатак да пружи атмосферу сигурности у средини у којој дете расте. Као носилац друштвених норми он „уводи" дете у систем у коме постоје одређена правила, чиме подстиче његов правилан емоционални и интелектуални развој. Детету је потребан отац чија реч има тежину, који има став, али се и сам понаша у складу са њим, дајући добар модел. Данас деца, међутим, добијају „права“ и заузимају позиције које им не припадају, а родитељи се осећају несигурно јер им спољна средина или држава законским прописима те досадашње традиционално утемељене позиције ускраћује. Ауторитет оца данас, поприлично је уздрман или чак срушен, јер је разорена институција саме породице, чији је он донедавно био стуб. Велики удео у томе имају економски разлози. Са губитком економске функције, са губитком посла, немогућности да брзо или уопште пронађе нов посао, отац губи и улогу заштитника, супруга, васпитача.

Један од већих и значајнијих проблема, сваким даном све присутнији, јесте проблем насиља. Породице су угрожене насиљем како унутар самих породица, тако и насиљем у непосредном окружењу. Насилничко понашање се испољава од стране супружника међусобно, од стране родитеља према деци, као и од стране деце према родитељима. Висок степен насиља у породици има своје корене у бесперспективности, фрустрацијама, страху, неизвесности и тешкоћама, које поједини чланови доживљавају у друштву и то преносе на породицу. Проблем породичне толеранције, егоизма и границе у захтеву за слободом и самосталношћу, као постулатима либерализма, најчешћи су узрок повећаног степена развода бракова у савременим друштвима, па тако и србском.

Породице у Србији се у данашње време суочавају са бројним тешкоћама и проблемима, како би одржале и испуниле претпостављене функције и очекивану улогу. Нажалост, последице неиспуњавања истих су: разорени брачни односи, раст социјалне патологије са порастом насиља, дехуманизација породичних односа, отуђење, усамљени и несигурни појединци.

Извор: Views & Values/ Двери