Ljubomir Kostić: Srbski medijski Bljuc

Pre par godina sam pišući o vrlo uticajnom ''srbskom'' mediju nekako predvideo da će se taj medijsko-deterdžentski aparat za belinu naših misli kad-tad pretvoriti u sve ono što je od početka negirao (bar u svom originarno-kulturološkom smislu) te da će na kraju i sam biti urban kao turban.1 Njegov veliki prekookeanski gazda je sebi napravio novu informativnu potporu a ovaj Istrošenko se pretvorio u još jedan obesmišljavajući pinkovani projekat koji od Srbije pravi zadnje dvorište jedne usiljene, be-građanske tj. megapalanačke nekulture.

Pošto meni zbog toga nikako nije žao onda bi valjda trebalo da mi bude drago. Ali ja naprosto ne mogu da likujem jer se i po ovom pitanju pokazalo koliko smo kao jedna medijski zloupotrebljena generacija doživeli poraza i razočarenja. Sećam se, osećali smo početkom devedesetih da smo, iako tek zakoračivši u svet odraslih, jednostavno postali i saučesnici tog kritičnog trenutka ispisivanja nove srpske istorije – ne jugoslovenske, a da se u apsolutnom nedostatku bilo kakvog smislenog i izgrađujeg odgovora postojećih institucija nekako čudesno i neočikavano preko prestoničkih radio talasa počela širiti jedna sveža i nadahnjujuća alternativa koja je obećavala oslobođenje i raskid sa komunjarskim neo-derivatima... Avaj, instant kafa je dobra ali ne i instant kultura.

Nedostajali su tim generacijama jači koreni i dobra zemlja. Nije bilo podobnih ''starijih'' da isprate taj naš bunt i potragu za generacijskom Istinom. A opet, letos se i obradujem kada čujem u rođendanskom programu tog istog medija (zapravo nekrologu), kako se većina onih koji su stvarali taj ''slobodni radio'' ponašala kada je naišla ''informativna ekipa'' (čitaj kako hoćeš ali znaj ko su), negodovala protiv istih, pa da su onda mnogi od njih ili napustili sve to ili bili bukvalno izbačeni. Poslednji slučaj njihovog ''izbačenog novinara'' je najviše i uzburkao duhove srbskog (n)euro-novinarstva ali kasno. Ta otužna priča je i konačno gotova.

Ali nisam želeo da pišem o ovome. Ovo koristim samo kao uvod i podsećanje kako završava laž, pardon, poluistina koja je zapravo gora od laži. I postoji reč u srbskom jeziku koja lepo označava tu dominantnu karakteristiku današnjih medija – a to je licemerje. Neću pisati ni o ponovo aktuelizovanoj kvazi solidarnosti sa onima koji su tzv. slobodu govora koristili zapravo kao slobodu vređanja. O tome je u poslednjih nekoliko dana napisano mnogo kvalitetnih tekstova kojima nije potrebna ni najmanja dopuna.

Želim samo kratko da se osvrnem na još jedan, tzv. srbski medij, nazovimo ga Bljuc, ali ne iz potrebe da pišemo u zagonetkama već zbog čiste organske reakcije koju isti kod mnogih izaziva a na žalost, teško ga je zaobići u okupiranom medijskom prostoru PVC Republike Srbije. E pa svima poznati Bljuc je takav upravo zbog količine licemerja koju je neretko spreman da iz svojih dubina autocenzure izbaci, prevazilazeći u tome apsolutno sve političare koje savršeno raskrinkava u svom stripu koji nam naravno, svima danas dobro dođe. K`o otprilike bensedin mojoj pokojnoj babi. Dobar, jer nas umiri na tren a definitivno poguban jer smo od istog proizvođača nakljukani još gomilom loših lekova.

Najnoviji i izuzetno ogavan licemerni vapaj Bljuca jeste dušebrižničko naricanje nad srpkim srednjoškolkama koje ostavljaju nage fotografije po društvenim mrežama.2 Zamislite... novine iz kojih nas već decenijama raznorazne ''gole cice'' obasipaju poludebilnim doskočicama tj. isti oni urednici koji u svojoj rubrici ''Zabava'' redovno promovišu plitkoumne starlete i njihove sponzore i pratioce postavljajući našoj omladini upravo obrasce poželjnog društvenog ponašanja! Pa to je licemerje do neba! Kao da je za njih pisana ona Dučićeva ironija o hrabrosti jednog derivatnog naroda da je ''najhrabriji'' jer se ničega ne stidi ali kao da je i za nas apsolutna nužnost da što pre shvatimo ono o čemu smireno Lompar već godinama promišlja kada govori o okupaciji srpske kulturne politike. Jer, nažalost, nama je vladajuća nacionalna kultura sva sadržana u žutoj štampi a njena nas elita više i ne posmatra sa naslovnih strana...
Svakog normalnog čoveka (namerno izostavljam političko korektne odrednice – neka se sami pronalaze ljudi) naravno da ovakve pojave u medijima brinu i da izazivaju određeni revolt. U nedostatku institucionalizovane vrednosne alternative, ljudi se opet (dok kolonijalni upravitelji ne ''urede'' i tu pravnu oblast) trude da u okviru tradicionalnog porodičnog modela vaspitanja, nekako zakrpe ogromne rupe na savesti nas samih i naše dece, koje nam mediji redovno svima otvaraju svojim besprizornim i destruktivnim sadržajima. Borba je teška i deluje kao unapred izgubljena ali se vodi sa verom u pobedu i nadom da nije uzaludna jer Ljubav (pisana velikim slovom) naravno da uvek trijumfuje.

Ali, da bi do pobede došlo, moramo biti načisto sa Istinom i ne kretati se u senkama poluistine koje su zapravo samo predvorje carstva laži. A upravo tu, među tim ušuškanim draperijama zavodljive poluistine, tu obitavaju današnji mediji. Oni nikada ne snose odgovornost za svoje delovanje. Oni su šaptači, oni su sene. Amorfne pisaljke spremne da ih oblikuje svaka vlastodržačka ruka. Oslobođeni savesti jer rade u ''višem interesu''. Ali... samo do trenutka dok svaki od njih ponaosob ne završi kao plen ''slobodnog'' tržišta tj. dok ih ne zamene neki novi ''mlađi, lepši i pametniji''. Tako je to kada tikve navodno neprekidno cvetaju a zapravo vam se o glavu lupaju.

A i Bljuc će neminovno, kao i svi licemeri, završiti u jednoj velikoj kloaki društvenog sećanja.
 
 

Autor:  Ljubomir Kostić

Izvor: Dveri