Enciklopedija Šolohov

. ”Prekoravaju nas  zato što pišemo po ukazu partije. Ne,  mi pišeo po nalogu srca,  a srca  naša pripadaju partiji” (Iz govora pred Nobelovim komietom)

. ”A gde je moj CK? Zašto mi moj CK ne pomogne?” (Vapaj  pisca na samrtnom odru)

Ove godine  se navršava 110 godina od  rođenja (24. maja) Mihaila Šlohova,  (1905-1984)  poslednjeg sovjetskog pisca dobitnika Nobelove nagrade za kjiževnost (1965.)
 
Autor genijalnog romana „Tihi Don“ koji je,  kao svako veliko delo slavom pomračio i nadživeo svog tvorca, nije bio protivnik sovjetske vlasti, ni ideje kominizama, ali se nije mirio ni sa onim što  je njegovom narodu nanelo veliko zlo i nepravdu.

Povodom jubileja autora  „Tihog Dona“ izašla je dugo pripremana „Enciklopedija Šolohov“, ogromno  delo posvećeno životu i stvaralaštvu Nobelovog laureta  koje predstavlja  novu etapu u odnosu  prema ličnosti  i stvaranju klasika. 
Encikopledija vraća Mihailu Šolohovu status  koji mu se ne može osporavati,  sve i kad bi se htelo,  a poneko i ponegde hoće,  ali se ne da.

Retke su enciklopdije  posvećene samo jednom piscu

Podsećamo da  su u   svetu istraživanja  književnosti  retki  primeri izdavanja  ozbiljnih  enciklopedija  posvcećenih  stvaralaštvu jednog pisca.

U Rusiji su   svoje enciklopedije dosad dobili samo Ljermnotov i Bulgakov,  a nedavno je završena Šekspirova i  priprema se Mandeljštamova enciklpoedija.

U pisanju Enciklopedije učestvovali predstavnici svih cenatra iz Rusje i van njenh granica  koji se bave pročavanjem književnog nasleđa Šolohova

Značaj enciklopedije posvećene Šolohovu zanačajno je još i zato  što su u  njenom pisanju učestvovali predstavnici praktično svih  osnovnih centara koji se bave proučavanjem stvarlaštva i književnog nasleđa tog autora kako u Rusiji,  tako i van njenih granica.

Tatjana Osipova,  jedna od članica  redakcijskog kolegijuma „Enciklopedija Šolohov“,  inače  docent  na Institutu filologije,   žurnalistike i međukulturnih komunikacija Južnog federalnog univerziteta,  govori za časopis „Ekspert Jug“ o istoriji nastanka ovog fundamantalnog dela  i novom čitanju klasika.

Projekat nastao 2002. g.  u  toku priprema za obeležavanje stogogišnjice Šolohovljevog rođenja 

Projekat za sačinjavanje  „Enciklopedije  Šolohov “ nastao je još 2002.  g.  kad su počele pripreme obeležavanja  stogodišnjice rođenja velikog pisca koja je proslavljena 2005. U  njenom predgovoru je  napsianpo da je te,  2002, rad na ovom delu  bio planiran. Čak je taj plan o izdavanju Enciklopedije ušao u program proslave jubileja,  ali je njegova realizacija odložena  zato što nije mogla biti isfinansirana.

Putin za jubilej  2005. doputovao u Vjošensku,  položio cveće na spomenik,  popio čaj s porodicom Šolohova,  a  Encklpedija osta da čeka bolje dane

-Jednostavno nije bilo novca,  koji je potrošen za rekonstrukciju  rodnog mesta pisca, stanice  Vjošenske,  gde je Putin  2005. doputovao,  položio cveće,  popio čaj s porodicom Šolohov.  Trebalo je izgraditi put,  čemu sad Enciklopedija - kaže Tatjana Osipova.

Žanrovska  osobenost  dela   umesto dosadašnjeg preovlađajućeg sociologiziranja

U „Enciklopediji“ je više mesta posvećeno istraživanju  poetike Šolohova  i žanrovskog određivanja njegovog dela umesto    dosadašnjeg  preovlađujućeg  socilogiziranja i razmatranja njegovog stvaralaštva  u svetlu komunističke ideologije,  čemu je i sam autor davao povoda celog svog života ističući uvek,  gde treba i gde ne treba,  svoje komunističko opredljenje. 

Makar koliko se  istraživači poslednje dve decenije trudili da istrgnu ono „komunističko“ iz životnog i stavralačkopg bića autora „Tihog Dona“,  to se pokazalo kao uzaludna misija,  pošto je komunističko ubeđenje bilo toliko utkano u njegov pogled na svet da ga  je nadraslo i vladalo njime kao sila  koja je postal jača od samog autora i svekolike njegove kreativnosti. 

U  „Enciklopediji “ nailazmo na više  mesta u kojima je osvetljena besprimerna odanost  i potčinjenost,  čak bi se moglo reći i opsednutost Šolohohova  svojom komunostičkom pripadnošću.  

Govor u Nobelovom komitetu:  „Mi pišemo po    ukazu srca,  a srca naša pripdaju partiji”

U protokolarnom obraćanju  sa izrazima  zahvalnosti članovima Švedske kraljevske akademije u Stokholmu    prilikom prijema Noblove  nagrade za književnost za 1965, laureat sa Dona,  član KP SS,  je rekao:
„Prebacuju nam i prekoravaju nas zato što pišemo po ukazu partije.
Ne,  mi pišemo po naređenju našeg srca.  A  srca naša pripadaju partiji.”

Na samrtnpom času vapio da mu pomogne CK

„Gde je moj CK? Zašto mi ne pomogne moj CK?”

Mnogi pripdanici pokoljenje Šlohova,  kao i on  sam,  bili su odani partiji i verolavli u njenu svemoguću silu,  a  partijskim organima i rukvodstvu su  često,  posebno u najznačajnijim trenucima života pripisivali nadbožansku volju  i misiju. 

Na samrtnom odru  svaki čovek bunca na svoj način tržeći u samrtnom ropcu pomoć  od najvoljenijeg bića,  neko od majke,  neko od oca,  neko od sina ili kćerke. 

Ali Šolohovu su sva    ta voljena bića bila sjedinjena u jednoj svemogućoj sili: Centarlnom komitetu KP SS!
Zato je i vapio videvši smrtnu uru pred očima:
“Gde je moj CK?!Zašto mi ne pomogne moj CK?”

Rano počeo da “navija sat” prema sovjetskj vlasti

Već početkom tidesetih godina Šolohov je  uveliko „navijao svoj  časovnik” prema  brojčaniku sovjetske vlasti sravnjujući   vreme  na taj način  tokom celog svog života.  Već je primeljen u Partiju u ranin tridesetim,  izabran za deputata Vrhovnog sovejta   SSSR-a u čijim klupama će sedeti skoro u  svim sazivima, što je dokaz njegovog  izbora komformističke pozicije  koju će učvrtsiti produbljivanjem međusobnih simpatija između  sebe i  Staljina,  koje će izražavati čestim  posetama Kremlju i skoro kontinuioranom korepspodencijom s Hazjajinom. 

Ali Šolohov nije mogao ostati do kraja ravnodušan  i da ne  reaguje na nasilje  sovjetske vlasti,  posebno prema seljacima i kozacima

Kozački ustanak,  dokaz nepristajanja na nasilje  sovjetske   vlasti

Često se kao dokaz da se veliki pisac protivio nasilju i zlu komunističke vlasti   navode fragmenti iz „Tihog Dona“ u kojima je opisan  kozački ustanak protiv tek uspostavljene sovjetske vlasti.

“Pritisli ste kozake,  naljutili ih,  a to neće biti dobro za vašu vlast. Mnogo muka ste naneli narodu,  pa je  zbog toga i buknuo ustanak. Strelaji ste ljude, i šta će s  preživelim  biti do pošljetka...“

Nije mu bilo lako sa Staljiniom (a kome jeste?)

U pismu  iz 30-ih godina  vođi i učitelju Staljinu  autor „Uzorane ledine“ piše:

“Zaveli ste strašni tamnički režim i inkvizitorske metode isleđivanja... zar je moguće izdržati godinama pod takvom crnom presijom ?“

Odnos Šolohova  prema sovjetskoj vlasti

Šolohov i Staljin

Šolohov i Staljin... da bi se u potpunosti  shvatila ova tema,  uputno bi bilo pročitati knjigu „Pisac i vođa. Prepiska M. A. Šolohova  sa J. V. Staljinom“ koja se pominje u Enciklopediji.

Vođa: -Znameniti pisac našeg vremena, drug  Šolohov  dopustio je u svom „Tihom Donu“ niz grubih grešaka navodeći uz to i netačne podatke.  -Šolohov je bio besumnje obilato nagrađivan,  slavljen i uzdizan do najviših književnih visina.  Ali koliko je morao da doživi i preživi pritsaka merama cenzure ili kritikama,  to do javnosti nije dopiralo.

Odnos sa Hruščovom.

Gensek Nikita SergejevičHruščov je jednom rekao  osvrćući se na nedovršeni roman „Uzoranu ledinu”:
„Oh,  Mihail Aleksandrovič,  lukav si ti čovek. Spominješ kao najcrnju bedu oduzimanje kulačke imovine. Ovamo  sažaljevaš sirotinju,  a kad bolje razmisliš,  sva beda dolazi zbog kolhoza  u kojima su sposobne i vredne uništili,  a neradanici   i neuki kako da zemlju prehrane...?“

Brežnjev o nedovršenom romanu „Onisu se borili za otadžbinu“

Sam pisac ovako svedoči:

“Poslao sam rukopis  Brežnjevu.  Tamo je i nekoliko stranica o Staljinu (kritičkih,  prim. B. R.). Pomislio sam da se sa odgovorom ne žuri. Čekam jednu nedelju,  drugu,  treću...“

 A onda pisca dopunjuje njegova starija kćerka:

„I onad se izenada pojavljuje u  „Pravdi „ odlomak iz romana  nagrđen“ ispravkama“ nekog iz Brežnjevljevog tima. Bilo bi bezprdmetno da se traže bilo kakava objašnjenja,  a dalji rad nad romanom bio je nemoguć“.

Nije uspevao da prikrije svoju pristrasnost

Šolohov nije uspevao da prikrije svoju pristrasnost,  sve da je i hteo,  a nije, podržavajući istomišljenjike,  a kritikujući one koji su po njegovom mišljenju bili daleki od principa koje je on zastupao.

Dosta je učinio da zaštiti ruske pisce

Danas mu odaju zahvalnost  što je 30-ih  godina  predložio Anu  Ahmatovu za najvišu u to vreme državnu nagradu, što je potom izbavio iz tamnice njenog sina,  naučnika Lava Gumiljova, obezbedio  izdanje poezije o blokadi Lenjingrada Olgi Berholc ,  sužnja NKVD-a, poptpisao pismo  o zaštiti Korneja  Čukovskog, optuženog za idejna skretanja  za vreme Otadžbinskog rata, pomagao da se izdaju dela Andreja  Platonova,  pisca prognanika,  a izdejstvovao  je kod vlasti koristeći svoj uticaj da mu sina oslobode iz lagera  gde je dospeo kao “neptrijatelj naroda.”

Na jednom od kongresa Saveza  pisaca SSSR-a je sa oduševljenjem   nabrajao „istinski talentovana dela“: demonstrativno apolitičnog  Konstatina Paustovskog,  zatim budućeg političkog emigranta Viktora Njekrasova koji je  postigao blistav uspeh svojim delom „Šančevi  Staljingrada”,  te Valentina Ovečkina,  oštrog kritičara preživelog sistema  upravljanja seoskim gazdinstvima.

Zalagapo se da se štampa „Dokotr Živago “

On je izazvao potres u Centrlanom komitetu (CK)  kad je u jednom intervuju datom prilikom posete Francuskoj izjavio da bi trebalo u Sovejtskom Savezu štampati sporni Pasternakov  roman “ Doktor Živago.”

A kako mu je tek bio zahvalan Tvardovski  za zaštitu koju mu je pružio kad je CK  osudio njegovu poemu “Tjorkin na onom svetu. ”

Kao  jedan je od retkih autoritatvnih i kod vlasti uticajnih  sovjetskih  pisaca založio se za  štampanje povesti “Jedan dan Ivana Denisoviča “Aleksnadra Solženjicna u kojemu je obrađena zabranjena lagerska tema.

Kritikovao  Ilju Erenburga,  Konstantina Simonova,  ali ipak…

Kritikovao je , i to oštro,  Ilju Erenburga i  Konstantina Simonova,  ali ipak je ovaj prvi pisao u svojim uspomenama „Godine, ljudi,  život”:

„Vrlo častan čovek koji ne ume lagati niti   se licimerno ponašati”.
Simonov: „Ako biste me pitali da imenujem prvog među piscima,  lično se niakd ne bih kolebao da kažem da je to među prozaistima Šolohov.”

Odrednica o navodnom plagijatu Tihog Dona nije ušla u „Enciklopediju“ 

Glasine su utihnule,  ali se još uvek  i danas mogu ponekad čuti: ukrao je „Tihi  Don”.

Pitanje autorstva „Tihog Dona“ i navodne dotada nebivale književne krađe koju je izvršio Šolohov je decenijama bilo dominatno u sovjetskim  i ruskim  književnim krugovima,  ali odrednica o plagijatu nije ušla u „Enciklopediju “ zato što  je  prema    obajšnjenju  Tatjane Osipovne taj problem odavno postao nepostojeći.

„Dugo smo u redakciji „Enciklopedije“ razmišljali o tome  i konačno smo odlučili da posebne  odrednice o plagijatu ne bude,  zato što taj problem odavno za nas ne postoji.  Istina,  porodica Šolohova je insitirala na tome da  bude posebna enciklopedijska odrednica o plagijatu: „Za vas prolema nema,  ali za nas problem  plagijata itekako postoji”,  poručičla  nam je porodica    pisca.

Kao što je poznato,  Šolohov je zbog afere plagijata dobio  infarkt,  premda je izjavljivao kako ne želi u to da se meša,  ali ipak je i pored takvog njegovog stava  to bio težak udaraca za autora“, kaže Tatjana Osipova.

Iako  u  „Enciklopediju Šolohov” nije ušla odrednica o plagijatu “Tihog Dona”,  u ovom  širem prikazu  ćemo podsetiti čitaoce kako je nastala,  rzvijala se i konačno  ugasla (mada ne sasvim) ta afera.

Glavni argumenat  za sumnju  u plagijat:  autor je premlad za takvo jedno remek-delo

Jedan  od glavnih argumenta koji su koristili  oni koji su Šolohovu osporavali autorstvo „Tihog Dona“ bio je da nemoguće  napisati ovakvo remek- delo u 21. godini života. Međutim,  skpetici i tužioci zaboravljaju  da  je  Šolohov  ovaj svoj roman pisao pune 24 godin: počeo je 1926, a završio 1940. Od čitalaca se skrivaju  i svi drugi argumenti koji idu u prilog autentičnosti Šolohovjjevog  autorstva romana -epopeje.

Teško je utvrditi  ko je, kad  i gde  prvi izašao s idejom o plagiatu

Teško je,  međutm,   reći ko je  tada,  20-ih godina   prvi izašao s idejom o plagijatu „Tihog Dona“. Ali je sasvim izvesno da je to bila vrlo ozbiljna priča: pisali su pisma u RAPP (Udruženje radničkih pisaca) u Moskvu  o tome da je ukraden jedan roman.

Osumnjičen tast, ni kriv ni dužan

To je dovođeno u vezu sa  Gromolslavskim, tastom Šolohova,   ocem  Marije  Petrovne Šolohov.  Radilo se o tome što je on bio vrlo blizak poznanik s Fjodorom Krjukovim  i to je bila osnova da  se povedu razgovri o nekakvom  zakovanom sanduku koji je navodno ostavio Krjukov  i koji je  Gromoslavki  predao zetu.

Kasnije,  60- godina ovu temu o plagijatu je svojski podgrejavao veliki protivnik Šolohova  Aleksandr   Isaijevič Solženjicin, čije je motive da se uključi u aferu teško objasniti ukoliko u Šolohovu nije video samo čoveka-pisca    iz omrznutog  režima.  U svakom slučaju,  bez obzira na motive,  Solženjicin je u svakom pogledu bio nepravedan prema Šlohovu.

Elektronska  inostrana ekspertiza o autentičnosti  Šolohvljevog autorstva  „Tihog Dona“

Postoji  naučna  ,  matematička ekspertiza stranih stručnjaka vršena pomoću EVM, tu je i teorijska ekspertiza koju je izvršio pisac Anatolij Kapinjin, a pojavila se takođe  i naučna fono-lingvistička analiza. Biografi su svoju reč rekli,  i na kraju 1999.  konačno,  što  je  najglavnije,   pronađen  je i originalni rukopis.

Rekordnih 48 kandidata za  tvorca Tihog Dona.

Ipak,  što je mnogo,  mnogo je! Počevši od 1928.  antišolovhovska „koalicija “  nominovala je čak 48 kandidata kao mogućih autora Tihog Dona.

Svedočenje kćerke Svetlane

„Otac je bio uveren da su  svu tu ujudurmu oko autorstva „Tihog Dona” pokrenule njegove kolege po peru i to iz čiste zavisti“, kaže njegova   starija kćerka Svetlana Mihajlovna.

O odnosima njenog oca sa Staljinom kruže mnogi glasovi,  kaže ona i objašnjava: -Po jednima,  Stajin je smtrao Šolohova  velikim piscem i zbog toga je bio blagonaklon prema njemu,  dok ima  i onih koji smatraju kako je Šolohov  bio tajni agent vođe naroda među piscima. Vođi je čak  u neku ruku imponovalo što ga je moj otac često I otvoreno kritikovao. Jednom mu je rekao: „Zar vam nije dojadilo što je na svim zidovima  Staljin,  i u vazduhu –Staljin,   i u novinama –Staljin. ? A vođa mu je odgovorio: „Čoveku je neophodan kumir,  idol. Neko kome veruješ,  koga  obožavaš, kome se moliš. Pa neka to bude Staljin,  zašto da ne?”

Kad je Otac osećao da je u nečemu u pravu, išao je do kraja. Jednom  prilikom pri susretu sa Staljinom i Gorkim,  povela se reč o Kornilovu, Staljin je počeo sa  prekorom: „A zašto  to Vi od njega pravite velikog heroja”?Na to je otac mirno odgvorio: „Pa on i jeste bio heroj, hrabar, častan,  talentovan vojskovođa.”

Šolohov se nikoga nije bojao

„Otac   se nikoga nije bojao“, nastavlja starija piščeva kćerka,  Svetlana -Jednom prilikom je prišao Staljinu i rekao mu brk u brk da  on za svoje prijateje koji su uhapšeni 1938.  g  stavlja glavu na panj da  su nevini,  na što ga   je Koba  ozbiljno pogledao i upitao: „Zar vi tako jeftino cenite svoju glavu”.

Sa Brežnjevom prenoćio na  istom šinjelu

Šolohovljeva  kćerka je u intervjuju za ruski   dnevni list “Argumenti i fakti “ govorila i o odnosu svog slavnog oca prema drugim sovjetskim upravjačima u poststajinskoj eri,  sa Hruščovom s kojim nije bio blizak i sa Brežnevim sa kojim je bio na ti.”

On se sa budućim gensekom CK KPSS sreo na Ukrajinskom frontu. Obojica su bili u činu pukovnika i slučajno su ih ratni putevi doveli u jedan od mnogobrojnih potpuno razorenih gradova. Brežnjv nije znao da je pred njim pisac „Tihog Dona“, a Šlohov da se susreo sa budućim gensekom. Nekako  su uspeli da pronađu jedinu nerazrušenu kuću u gradu u kojoj su rešili da prenoće,  jer je i onako dalje lutanje po razorenom gadu bilo opasno zbog mogućnosti da naiđu na minsko polje. Tako su njih dvojica legli na neki široki  sto na jednom šinjelu, dok su se drugim pokrili.

Mnogo godina kasnije Šolohov je u novom genseku prepoznao pukovnika sa „zajedničkog kvartira“ i kad je Leonidu Iljiču  ispričao o tom momentu,  prešli su  na ti.  Ali se veliki pisac kasnije skeptički odnosio prema vladaru,  svom drugu po oružju,  jer mu se nije sviđala pored ostalog  prava pohlepa vođe za nagradama  i odlikovanjima.

Dokazni postupak o autorstvu

Vratimo se ponovo priči o plagiajtu.

Po svedočenju starije Šolohovljeve kćerke, sumnja u autorstvo „Tihog Dona” počela je već 1929. g.

„Tata, mlad, energičan temperamentan, zahtevao je da se sprovede istraga i proveri,  pa da konačno već jednom  prestanu intrige.

Tako je formirana   komisija na čelu sa Lenjinovom  sestrom,   Marijom Uljanovom,  koja je tada u „Pravdi“ bila odgovorni sekretar. Otac je pred tu komisju doneo sve konspekte ,  zapsie   i beleške koje je koristio pri pisanju romana, a pozvao je očevidce da svedoče.

Na osnovu  te sveobuhvatne istrage,  komisija je verifikovala autorstvo Šolohova kao pisca romana „Tihi Don“ i „Pravda“ je objavila  saopštenje da je Šlohov autor,  pa se za klevetu  može izreći i sudska kazna.

Razgovori o književnoj krađi veka  su tako jedno vreme umukli, da bi  pred  piščevu smrt ponovo oživeli.

Rukopisi ipak gore?

„Sasvim je moguće da glasine na tu temu  nisu prestale zato što  otac nije mogao da pokaže orginalni rukopis  romana”, pretpostavlja njegova starija kćerka Svetlana   Mihajlovna. „Tokom rata je propao sav   arhiv   čuvan u njegovom domu u stanici Vošnjenskoj, koju su  su neprestano  bombardovali,  pa su ukućani pobegli   od bombi glavom bez oibzira noseći sa sobom samo najnužnije stavri i do arhiva u takvim okolnostima ruke nisu ni doprle. Očevici su pričali kako su   posle napada na našu kuću  rukopisi  leteli na sve strane po celoj Vošnjevskoj. Neki   vojnik je iz radoznalosti podigao  jedan list i kad je na njemu   pročitao  stranicu iz romana Šolohova,  potrčao je da ih što više sakupi. Nosio je te listove sa sobom tokom celog rata, čak do Berlina,  a zatim ih je predao Vsevoldu Višnjevskom,  koji ih je poslalo ocu,  ukupno 178 stranica,  koje se sada čuvaju u Domu Puškina.”

Jedan primerak rukopisa  romana  kod pisca Vasilija Kudašova

Šolohovljeva kćerka navodi  razlog nestanka drugog primerka   rukopisa” Tihog Dona”. 

Prema toj varijanti, Šolohov , koji je inače poznat po tome što nikad  nije voleo da vuče sa sobom nikakve stvari, rukopis koji je doneo na komisuju 1929.  ostavio je  nakon završenog dokaznog postupka kod svog prijatelja  Vasilija Kudašova.

Tog rukopisa se on setio posle rata i zamolio Matildu,  suprugu  Kudašova, koji je inače u međuvremenu umro u nemačkom konclogoru,   da pogleda ima li kakvih  spisa u stanu,  a ona mu je odgvorila da nema pošto je za vreme rata u požaru sve izgorelo. Posle Matildine smrti njeni rođaci koji su se uselili  u stan,  našli  su i predali nam rukopis koji je Matlda sačuvala, završava svoju ispovest Šlohovlejva starija kćerka  Svetlana Mihajlovna, povodm jubileja rođenja  slavnog oca,   nobelovca Mihaila Aleksandroviča Šolhova,  autora besmrtnog romana” „Tihi Don”.

 

Branko Rakočević