Eнциклопедија Шолохов

. ”Прекоравају нас  зато што пишемо по указу партије. Не,  ми пишео по налогу срца,  а срца  наша припадају партији” (Из говора пред Нобеловим комиетом)

. ”А где је мој ЦК? Зашто ми мој ЦК не помогне?” (Вапај  писца на самртном одру)

Ове године  се навршава 110 година од  рођења (24. маја) Михаила Шлохова,  (1905-1984)  последњег совјетског писца добитника Нобелове награде за кјижевност (1965.)
 
Аутор генијалног романа „Тихи Дон“ који је,  као свако велико дело славом помрачио и наџивео свог творца, није био противник совјетске власти, ни идеје коминизама, али се није мирио ни са оним што  је његовом народу нанело велико зло и неправду.

Поводом јубилеја аутора  „Тихог Дона“ изашла је дуго припремана „Енциклопедија Шолохов“, огромно  дело посвећено животу и стваралаштву Нобеловог лаурета  које представља  нову етапу у односу  према личности  и стварању класика. 
Енцикопледија враћа Михаилу Шолохову статус  који му се не може оспоравати,  све и кад би се хтело,  а понеко и понегде хоће,  али се не да.

Ретке су енциклопдије  посвећене само једном писцу

Подсећамо да  су у   свету истраживања  књижевности  ретки  примери издавања  озбиљних  енциклопедија  посвцећених  стваралаштву једног писца.

У Русији су   своје енциклопедије досад добили само Љермнотов и Булгаков,  а недавно је завршена Шекспирова и  припрема се Мандељштамова енциклпоедија.

У писању Енциклопедије учествовали представници свих ценатра из Русје и ван њенх граница  који се баве прочавањем књижевног наслеђа Шолохова

Значај енциклопедије посвећене Шолохову заначајно је још и зато  што су у  њеном писању учествовали представници практично свих  основних центара који се баве проучавањем стварлаштва и књижевног наслеђа тог аутора како у Русији,  тако и ван њених граница.

Татјана Осипова,  једна од чланица  редакцијског колегијума „Енциклопедија Шолохов“,  иначе  доцент  на Институту филологије,   журналистике и међукултурних комуникација Јужног федералног универзитета,  говори за часопис „Експерт Југ“ о историји настанка овог фундаманталног дела  и новом читању класика.

Пројекат настао 2002. г.  у  току припрема за обележавање стогогишњице Шолоховљевог рођења 

Пројекат за сачињавање  „Енциклопедије  Шолохов “ настао је још 2002.  г.  кад су почеле припреме обележавања  стогодишњице рођења великог писца која је прослављена 2005. У  њеном предговору је  напсианпо да је те,  2002, рад на овом делу  био планиран. Чак је тај план о издавању Енциклопедије ушао у програм прославе јубилеја,  али је његова реализација одложена  зато што није могла бити исфинансирана.

Путин за јубилеј  2005. допутовао у Вјошенску,  положио цвеће на споменик,  попио чај с породицом Шолохова,  а  Енцклпедија оста да чека боље дане

-Једноставно није било новца,  који је потрошен за реконструкцију  родног места писца, станице  Вјошенске,  где је Путин  2005. допутовао,  положио цвеће,  попио чај с породицом Шолохов.  Требало је изградити пут,  чему сад Енциклопедија - каже Татјана Осипова.

Жанровска  особеност  дела   уместо досадашњег преовлађајућег социологизирања

У „Енциклопедији“ је више места посвећено истраживању  поетике Шолохова  и жанровског одређивања његовог дела уместо    досадашњег  преовлађујућег  социлогизирања и разматрања његовог стваралаштва  у светлу комунистичке идеологије,  чему је и сам аутор давао повода целог свог живота истичући увек,  где треба и где не треба,  своје комунистичко опредљење. 

Макар колико се  истраживачи последње две деценије трудили да истргну оно „комунистичко“ из животног и ставралачкопг бића аутора „Тихог Дона“,  то се показало као узалудна мисија,  пошто је комунистичко убеђење било толико уткано у његов поглед на свет да га  је надрасло и владало њиме као сила  која је постал јача од самог аутора и свеколике његове креативности. 

У  „Енциклопедији “ наилазмо на више  места у којима је осветљена беспримерна оданост  и потчињеност,  чак би се могло рећи и опседнутост Шолохохова  својом комуностичком припадношћу.  

Говор у Нобеловом комитету:  „Ми пишемо по    указу срца,  а срца наша припдају партији”

У протоколарном обраћању  са изразима  захвалности члановима Шведске краљевске академије у Стокхолму    приликом пријема Ноблове  награде за књижевност за 1965, лауреат са Дона,  члан КП СС,  је рекао:
„Пребацују нам и прекоравају нас зато што пишемо по указу партије.
Не,  ми пишемо по наређењу нашег срца.  А  срца наша припадају партији.”

На самртнпом часу вапио да му помогне ЦК

„Где је мој ЦК? Зашто ми не помогне мој ЦК?”

Многи припданици покољење Шлохова,  као и он  сам,  били су одани партији и веролавли у њену свемогућу силу,  а  партијским органима и рукводству су  често,  посебно у најзначајнијим тренуцима живота приписивали надбожанску вољу  и мисију. 

На самртном одру  сваки човек бунца на свој начин тржећи у самртном ропцу помоћ  од највољенијег бића,  неко од мајке,  неко од оца,  неко од сина или кћерке. 

Али Шолохову су сва    та вољена бића била сједињена у једној свемогућој сили: Центарлном комитету КП СС!
Зато је и вапио видевши смртну уру пред очима:
“Где је мој ЦК?!Зашто ми не помогне мој ЦК?”

Рано почео да “навија сат” према совјетскј власти

Већ почетком тидесетих година Шолохов је  увелико „навијао свој  часовник” према  бројчанику совјетске власти сравњујући   време  на тај начин  током целог свог живота.  Већ је примељен у Партију у ранин тридесетим,  изабран за депутата Врховног совејта   СССР-а у чијим клупама ће седети скоро у  свим сазивима, што је доказ његовог  избора комформистичке позиције  коју ће учвртсити продубљивањем међусобних симпатија између  себе и  Стаљина,  које ће изражавати честим  посетама Кремљу и скоро континуиораном корепсподенцијом с Хазјајином. 

Али Шолохов није могао остати до краја равнодушан  и да не  реагује на насиље  совјетске власти,  посебно према сељацима и козацима

Козачки устанак,  доказ непристајања на насиље  совјетске   власти

Често се као доказ да се велики писац противио насиљу и злу комунистичке власти   наводе фрагменти из „Тихог Дона“ у којима је описан  козачки устанак против тек успостављене совјетске власти.

“Притисли сте козаке,  наљутили их,  а то неће бити добро за вашу власт. Много мука сте нанели народу,  па је  због тога и букнуо устанак. Стрелаји сте људе, и шта ће с  преживелим  бити до пошљетка...“

Није му било лако са Стаљиниом (а коме јесте?)

У писму  из 30-их година  вођи и учитељу Стаљину  аутор „Узоране ледине“ пише:

“Завели сте страшни тамнички режим и инквизиторске методе ислеђивања... зар је могуће издржати годинама под таквом црном пресијом ?“

Однос Шолохова  према совјетској власти

Шолохов и Стаљин

Шолохов и Стаљин... да би се у потпуности  схватила ова тема,  упутно би било прочитати књигу „Писац и вођа. Преписка М. А. Шолохова  са Ј. В. Стаљином“ која се помиње у Енциклопедији.

Вођа: -Знаменити писац нашег времена, друг  Шолохов  допустио је у свом „Тихом Дону“ низ грубих грешака наводећи уз то и нетачне податке.  -Шолохов је био бесумње обилато награђиван,  слављен и уздизан до највиших књижевних висина.  Али колико је морао да доживи и преживи притсака мерама цензуре или критикама,  то до јавности није допирало.

Однос са Хрушчовом.

Генсек Никита СергејевичХрушчов је једном рекао  осврћући се на недовршени роман „Узорану ледину”:
„Ох,  Михаил Александрович,  лукав си ти човек. Спомињеш као најцрњу беду одузимање кулачке имовине. Овамо  сажаљеваш сиротињу,  а кад боље размислиш,  сва беда долази због колхоза  у којима су способне и вредне уништили,  а нераданици   и неуки како да земљу прехране...?“

Брежњев о недовршеном роману „Онису се борили за отаџбину“

Сам писац овако сведочи:

“Послао сам рукопис  Брежњеву.  Тамо је и неколико страница о Стаљину (критичких,  прим. Б. Р.). Помислио сам да се са одговором не жури. Чекам једну недељу,  другу,  трећу...“

 А онда писца допуњује његова старија кћерка:

„И онад се изенада појављује у  „Правди „ одломак из романа  нагрђен“ исправкама“ неког из Брежњевљевог тима. Било би безпрдметно да се траже било какава објашњења,  а даљи рад над романом био је немогућ“.

Није успевао да прикрије своју пристрасност

Шолохов није успевао да прикрије своју пристрасност,  све да је и хтео,  а није, подржавајући истомишљењике,  а критикујући оне који су по његовом мишљењу били далеки од принципа које је он заступао.

Доста је учинио да заштити руске писце

Данас му одају захвалност  што је 30-их  година  предложио Ану  Ахматову за највишу у то време државну награду, што је потом избавио из тамнице њеног сина,  научника Лава Гумиљова, обезбедио  издање поезије о блокади Лењинграда Олги Берхолц ,  сужња НКВД-а, поптписао писмо  о заштити Корнеја  Чуковског, оптуженог за идејна скретања  за време Отаџбинског рата, помагао да се издају дела Андреја  Платонова,  писца прогнаника,  а издејствовао  је код власти користећи свој утицај да му сина ослободе из лагера  где је доспео као “нептријатељ народа.”

На једном од конгреса Савеза  писаца СССР-а је са одушевљењем   набрајао „истински талентована дела“: демонстративно аполитичног  Констатина Паустовског,  затим будућег политичког емигранта Виктора Њекрасова који је  постигао блистав успех својим делом „Шанчеви  Стаљинграда”,  те Валентина Овечкина,  оштрог критичара преживелог система  управљања сеоским газдинствима.

Залагапо се да се штампа „Докотр Живаго “

Он је изазвао потрес у Центрланом комитету (ЦК)  кад је у једном интервују датом приликом посете Француској изјавио да би требало у Совејтском Савезу штампати спорни Пастернаков  роман “ Доктор Живаго.”

А како му је тек био захвалан Твардовски  за заштиту коју му је пружио кад је ЦК  осудио његову поему “Тјоркин на оном свету. ”

Као  један је од ретких ауторитатвних и код власти утицајних  совјетских  писаца заложио се за  штампање повести “Један дан Ивана Денисовича “Алекснадра Солжењицна у којему је обрађена забрањена лагерска тема.

Критиковао  Иљу Еренбурга,  Константина Симонова,  али ипак…

Критиковао је , и то оштро,  Иљу Еренбурга и  Константина Симонова,  али ипак је овај први писао у својим успоменама „Године, људи,  живот”:

„Врло частан човек који не уме лагати нити   се лицимерно понашати”.
Симонов: „Ако бисте ме питали да именујем првог међу писцима,  лично се ниакд не бих колебао да кажем да је то међу прозаистима Шолохов.”

Одредница о наводном плагијату Тихог Дона није ушла у „Енциклопедију“ 

Гласине су утихнуле,  али се још увек  и данас могу понекад чути: украо је „Тихи  Дон”.

Питање ауторства „Тихог Дона“ и наводне дотада небивале књижевне крађе коју је извршио Шолохов је деценијама било доминатно у совјетским  и руским  књижевним круговима,  али одредница о плагијату није ушла у „Енциклопедију “ зато што  је  према    обајшњењу  Татјане Осиповне тај проблем одавно постао непостојећи.

„Дуго смо у редакцији „Енциклопедије“ размишљали о томе  и коначно смо одлучили да посебне  одреднице о плагијату не буде,  зато што тај проблем одавно за нас не постоји.  Истина,  породица Шолохова је инситирала на томе да  буде посебна енциклопедијска одредница о плагијату: „За вас пролема нема,  али за нас проблем  плагијата итекако постоји”,  поручичла  нам је породица    писца.

Као што је познато,  Шолохов је због афере плагијата добио  инфаркт,  премда је изјављивао како не жели у то да се меша,  али ипак је и поред таквог његовог става  то био тежак удараца за аутора“, каже Татјана Осипова.

Иако  у  „Енциклопедију Шолохов” није ушла одредница о плагијату “Тихог Дона”,  у овом  ширем приказу  ћемо подсетити читаоце како је настала,  рзвијала се и коначно  угасла (мада не сасвим) та афера.

Главни аргуменат  за сумњу  у плагијат:  аутор је премлад за такво једно ремек-дело

Један  од главних аргумента који су користили  они који су Шолохову оспоравали ауторство „Тихог Дона“ био је да немогуће  написати овакво ремек- дело у 21. години живота. Међутим,  скпетици и тужиоци заборављају  да  је  Шолохов  овај свој роман писао пуне 24 годин: почео је 1926, а завршио 1940. Од читалаца се скривају  и сви други аргументи који иду у прилог аутентичности Шолоховјјевог  ауторства романа -епопеје.

Тешко је утврдити  ко је, кад  и где  први изашао с идејом о плагиату

Тешко је,  међутм,   рећи ко је  тада,  20-их година   први изашао с идејом о плагијату „Тихог Дона“. Али је сасвим извесно да је то била врло озбиљна прича: писали су писма у РАПП (Удружење радничких писаца) у Москву  о томе да је украден један роман.

Осумњичен таст, ни крив ни дужан

То је довођено у везу са  Громолславским, тастом Шолохова,   оцем  Марије  Петровне Шолохов.  Радило се о томе што је он био врло близак познаник с Фјодором Крјуковим  и то је била основа да  се поведу разговри о некаквом  закованом сандуку који је наводно оставио Крјуков  и који је  Громославки  предао зету.

Касније,  60- година ову тему о плагијату је својски подгрејавао велики противник Шолохова  Александр   Исаијевич Солжењицин, чије је мотиве да се укључи у аферу тешко објаснити уколико у Шолохову није видео само човека-писца    из омрзнутог  режима.  У сваком случају,  без обзира на мотиве,  Солжењицин је у сваком погледу био неправедан према Шлохову.

Електронска  инострана експертиза о аутентичности  Шолохвљевог ауторства  „Тихог Дона“

Постоји  научна  ,  математичка експертиза страних стручњака вршена помоћу ЕВМ, ту је и теоријска експертиза коју је извршио писац Анатолиј Капињин, а појавила се такође  и научна фоно-лингвистичка анализа. Биографи су своју реч рекли,  и на крају 1999.  коначно,  што  је  најглавније,   пронађен  је и оригинални рукопис.

Рекордних 48 кандидата за  творца Тихог Дона.

Ипак,  што је много,  много је! Почевши од 1928.  антишоловховска „коалиција “  номиновала је чак 48 кандидата као могућих аутора Тихог Дона.

Сведочење кћерке Светлане

„Отац је био уверен да су  сву ту ујудурму око ауторства „Тихог Дона” покренуле његове колеге по перу и то из чисте зависти“, каже његова   старија кћерка Светлана Михајловна.

О односима њеног оца са Стаљином круже многи гласови,  каже она и објашњава: -По једнима,  Стајин је смтрао Шолохова  великим писцем и због тога је био благонаклон према њему,  док има  и оних који сматрају како је Шолохов  био тајни агент вође народа међу писцима. Вођи је чак  у неку руку импоновало што га је мој отац често И отворено критиковао. Једном му је рекао: „Зар вам није дојадило што је на свим зидовима  Стаљин,  и у ваздуху –Стаљин,   и у новинама –Стаљин. ? А вођа му је одговорио: „Човеку је неопходан кумир,  идол. Неко коме верујеш,  кога  обожаваш, коме се молиш. Па нека то буде Стаљин,  зашто да не?”

Кад је Отац осећао да је у нечему у праву, ишао је до краја. Једном  приликом при сусрету са Стаљином и Горким,  повела се реч о Корнилову, Стаљин је почео са  прекором: „А зашто  то Ви од њега правите великог хероја”?На то је отац мирно одгворио: „Па он и јесте био херој, храбар, частан,  талентован војсковођа.”

Шолохов се никога није бојао

„Отац   се никога није бојао“, наставља старија пишчева кћерка,  Светлана -Једном приликом је пришао Стаљину и рекао му брк у брк да  он за своје пријатеје који су ухапшени 1938.  г  ставља главу на пањ да  су невини,  на што га   је Коба  озбиљно погледао и упитао: „Зар ви тако јефтино цените своју главу”.

Са Брежњевом преноћио на  истом шињелу

Шолоховљева  кћерка је у интервјују за руски   дневни лист “Аргументи и факти “ говорила и о односу свог славног оца према другим совјетским управјачима у постстајинској ери,  са Хрушчовом с којим није био близак и са Брежневим са којим је био на ти.”

Он се са будућим генсеком ЦК КПСС срео на Украјинском фронту. Обојица су били у чину пуковника и случајно су их ратни путеви довели у један од многобројних потпуно разорених градова. Брежњв није знао да је пред њим писац „Тихог Дона“, а Шлохов да се сусрео са будућим генсеком. Некако  су успели да пронађу једину неразрушену кућу у граду у којој су решили да преноће,  јер је и онако даље лутање по разореном гаду било опасно због могућности да наиђу на минско поље. Тако су њих двојица легли на неки широки  сто на једном шињелу, док су се другим покрили.

Много година касније Шолохов је у новом генсеку препознао пуковника са „заједничког квартира“ и кад је Леониду Иљичу  испричао о том моменту,  прешли су  на ти.  Али се велики писац касније скептички односио према владару,  свом другу по оружју,  јер му се није свиђала поред осталог  права похлепа вође за наградама  и одликовањима.

Доказни поступак о ауторству

Вратимо се поново причи о плагиајту.

По сведочењу старије Шолоховљеве кћерке, сумња у ауторство „Тихог Дона” почела је већ 1929. г.

„Тата, млад, енергичан темпераментан, захтевао је да се спроведе истрага и провери,  па да коначно већ једном  престану интриге.

Тако је формирана   комисија на челу са Лењиновом  сестром,   Маријом Уљановом,  која је тада у „Правди“ била одговорни секретар. Отац је пред ту комисју донео све конспекте ,  запсие   и белешке које је користио при писању романа, а позвао је очевидце да сведоче.

На основу  те свеобухватне истраге,  комисија је верификовала ауторство Шолохова као писца романа „Тихи Дон“ и „Правда“ је објавила  саопштење да је Шлохов аутор,  па се за клевету  може изрећи и судска казна.

Разговори о књижевној крађи века  су тако једно време умукли, да би  пред  пишчеву смрт поново оживели.

Рукописи ипак горе?

„Сасвим је могуће да гласине на ту тему  нису престале зато што  отац није могао да покаже оргинални рукопис  романа”, претпоставља његова старија кћерка Светлана   Михајловна. „Током рата је пропао сав   архив   чуван у његовом дому у станици Вошњенској, коју су  су непрестано  бомбардовали,  па су укућани побегли   од бомби главом без оибзира носећи са собом само најнужније ставри и до архива у таквим околностима руке нису ни допрле. Очевици су причали како су   после напада на нашу кућу  рукописи  летели на све стране по целој Вошњевској. Неки   војник је из радозналости подигао  један лист и кад је на њему   прочитао  страницу из романа Шолохова,  потрчао је да их што више сакупи. Носио је те листове са собом током целог рата, чак до Берлина,  а затим их је предао Всеволду Вишњевском,  који их је послало оцу,  укупно 178 страница,  које се сада чувају у Дому Пушкина.”

Један примерак рукописа  романа  код писца Василија Кудашова

Шолоховљева кћерка наводи  разлог нестанка другог примерка   рукописа” Тихог Дона”. 

Према тој варијанти, Шолохов , који је иначе познат по томе што никад  није волео да вуче са собом никакве ствари, рукопис који је донео на комисују 1929.  оставио је  након завршеног доказног поступка код свог пријатеља  Василија Кудашова.

Тог рукописа се он сетио после рата и замолио Матилду,  супругу  Кудашова, који је иначе у међувремену умро у немачком концлогору,   да погледа има ли каквих  списа у стану,  а она му је одгворила да нема пошто је за време рата у пожару све изгорело. После Матилдине смрти њени рођаци који су се уселили  у стан,  нашли  су и предали нам рукопис који је Матлда сачувала, завршава своју исповест Шлоховлејва старија кћерка  Светлана Михајловна, поводм јубилеја рођења  славног оца,   нобеловца Михаила Александровича Шолхова,  аутора бесмртног романа” „Тихи Дон”.

 

Бранко Ракочевић