Zapostavljena ćirilica

Nije sporno da je ćirilica zapostavljena. Da zamire kao što nam sela nestaju. Kao što je sve manji broj dece koja se u Srbiji rađaju. Ćirilica je pismo srbskog jezika od 12. veka, od Miroslavljevog jevanđelja. Latinica je zvanično pismo srbskog jezika prvi put postala 1915. godine, kada su Austrijanci zabranili ćirilicu. Potom, ukinula ju je i NDH 1941. godine, a ove – vlasti Vukovara, u Hrvatskoj.

A ko je sklonio ćirilicu u Srbiji, sa firmi prodavnica, sa reklama, sa većine knjiga, novina, sa većine televizija i mnogih sajtova?

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srbski jezik i ćirilično pismo”, piše u Članu 10 našeg Ustava. Da, ali to znači samo da ću račun za struju dobiti na ćirilici, presudu neku, da će ispisi na državnoj televiziji biti na ćirilici.

Zakoni se ne bave ćirilicom. Ni zaštitom i negovanjem srbskog jezika. Pa ko se onda time bavi? Niko. Jer da se bavi, ne bi se nešto što se korenilo duže od osam vekova povuklo pred nečim što se pojavilo početkom prošlog veka. Ono malo pojedinaca i organizacija koji se povremeno javljaju pismima i saopštenjima ukazujući na ugroženost ćirilice i srbskog jezika, nemaju nikakvu moć. Njima se čak retko ko i suprotstavlja. Ovi „svetski ljudi”, „moderni”, ovi novi vlasnici svega i svačega ćute i teraju po svome. Ako se ko i oglasi, tvrde da to tržište zahteva.

Mnogi stručnjaci za marketing i ekonomisti kažu da je bar 30 dobrih razloga da se ćirilicom privuče pažnja kupca. Ovde nema mesta da se nabroje, ali ako tvorci reklama žele da privuku kupce, onda oni misle, sudeći po „stanju na terenu”, da kupci ogromnom većinom više vole latinicu. Na osnovu čega to misle?

Reklame su moćne i ne samo da nameću proizvod, već i pismo kojem se izražavaju.

Država na sve to ne obraća pažnju. A dužnost joj je da čuva spomenike kulture, u koje spada i pismo, spomenik star više od osam vekova.

Država bi mogla da obaveže sve vlasnike televizija nacionalne frekvencije da koriste ćirilicu. Mogla bi da se umeša i tako što bi štampano latinicom nešto više oporezovala, a knjige i ostalo što se štampa parama iz budžeta da bude obavezno na ćirilici. U svakom slučaju, da se umeša u sudbinu jezika i pisma koji su stub nacionalne osobenosti, izraz savremenog stvaralaštva i čuvar nacionalne svesti.

Država mora da nađe način kako će neprestano da podučava, pre svega decu u školama, da je ćirilica važna, kao i zbog čega je važna. Da znamo njenu istoriju i da smo svesni zbog čega je čuvamo i danas, posebno danas, kada smo se našli u svetskoj mreži interneta i jednog, najmoćnijeg jezika i kulture.

Slobodan Stojićević