Rusija i SAD imaju zajedničke muzičke korene

U Njujorku, u Centru umetnosti Mihaila Barišnikova održana je preliminarna projekcija rusko-američkog mjuzikla. Inicijator i autor ovog projekta bio je specijalni predstavnik predsednika RF za međunarodnu i kulturnu saradnju Mihail Švidkoj.
 

Vremena ne biraju - tako zvuči ruski naziv presdtave. Engleska varijanta glasi Tridesete zauvek. U čemu je smisao ovog naziva i čitavog projekta rekao je za Glas Rusije u telefonskom razgovoru iz Njujokra sam Mihail Švidkoj.
 

Mnogo godina sam sanjao da napravim reviju prema muzici 20-ih i 30-ih godina - američkoj i sovjetskoj - kaže Mihail Švidkoj. Zato što se ispostavilo da ova muzika svojim korenovima veoma zbližava velike narode, ako hoćemo, države. Komponovali su je oni ljudi koji su, pamteći melodije svog detinjstva, krajem 19. i počekom 20. veka u ukrajinskim, ruskim, rumunskim, mađarskim selima, jevrejskim mestašcima, ovu muziku doneli u Ameriku ili u novu sovjetsku stvarnost. Sada malo ko zna da se Irvin Berlin, koji je komponovao Gospode, blagoslovi Ameriku, rodio u Tjumenu, u Sibiru. A jedan od braće Pokras - Samuil, koji je komponovao Marš Crvene Armije, u Americi je pravio muziku za holivudske filmove, između ostalog za čuveni film Tri musketara. Veoma sam želeo da pokažem javnosti ovaj muzički materijal, nastavlja Mihail Švidkoj, i rešio sam da probam da to učinim sa mladim američkim i ruskim umetnicima. Pa i jednostavno da pokažem da taj materijal i dalje dira srca publike.
 

Što se tiče sižea mjuzikla, Mihail Švidkoj, koji je istupio kao autor scenarija, rekao je sledeće:

U drami postoje dva sloja. Jedan je savremeni: to je priča o životu radiostanice, koja se bavi muzikom retro, priča o tome kako se američka medijska grupa spaja sa ruskom i kakve nastaju peripetije. A drugi sloj su sećanja na prošlost, na to kako je američka zvezda mjuzik-hola doputovala u sovjetsku Rusiju i srela ljubav. Ona se vratila u Ameriku. A voljeni je ostao u Rusiji. Ali ova ljubav je ipak imala plod, on i jeste junak savremene sižejne linije. Ne treba misliti da je to fantastična priča. Krajem 20-ih, početkom 30-ih bilo je mnogo Amerikanaca u Rusiji. Oni su dolazili za vreme velike depresije u Rusiju da zarađuju. Dolazili su i umetnici, tako da to nije baš sasvim izmišljena priča.
 

Na predstavi je radilo 10 Rusa i 10 Amerikanaca, nastavlja Mihail Švidkoj. Mladi umetnici, neko ko je tek završio univerzitet ili pozorišnu školu, neko ko već radi u profesionalnim pozorištima, ali pre toga oni jedni druge nisu znali. Ipak za dve nedelje oni su počeli jedni druge da slušaju i shvataju. Amerikanci su počeli da pevaju na ruskom, Rusi na engleskom. I da vam kažem: kada su ljudi gledali iz sale, nisu uvek svahtali ko je Amerikanac, a ko Rus. Za mene je to vrlo važan znak - mladi ljudi, Amerikanci i Rusi, čuju jedni druge, mogu zajedno da pevaju, zajedno da prave predstave. To je znak da nešto dobro može da se napravi zajedno. Svet je takav da odvojeno ni Amerika ni Rusija u 21. veku ne mogu jednostavno da postoje.  Mi se suočavamo sa onim izazovima koje ćemo morati da rešavamo zajedno. I mislim da je ova predstava mali primer da je u principu to moguće.
 

Planirano je da u aprilu 2011. bude prikazana premijera u Moskvi, a 2012. u Americi.