Русија и САД имају заједничке музичке корене

У Њујорку, у Центру уметности Михаила Баришникова одржана је прелиминарна пројекција руско-америчког мјузикла. Иницијатор и аутор овог пројекта био је специјални представник председника РФ за међународну и културну сарадњу Михаил Швидкој.
 

Времена не бирају - тако звучи руски назив пресдтаве. Енглеска варијанта гласи Тридесете заувек. У чему је смисао овог назива и читавог пројекта рекао је за Глас Русије у телефонском разговору из Њујокра сам Михаил Швидкој.
 

Много година сам сањао да направим ревију према музици 20-их и 30-их година - америчкој и совјетској - каже Михаил Швидкој. Зато што се испоставило да ова музика својим кореновима веома зближава велике народе, ако хоћемо, државе. Компоновали су је они људи који су, памтећи мелодије свог детињства, крајем 19. и почеком 20. века у украјинским, руским, румунским, мађарским селима, јеврејским месташцима, ову музику донели у Америку или у нову совјетску стварност. Сада мало ко зна да се Ирвин Берлин, који је компоновао Господе, благослови Америку, родио у Тјумену, у Сибиру. А један од браће Покрас - Самуил, који је компоновао Марш Црвене Армије, у Америци је правио музику за холивудске филмове, између осталог за чувени филм Три мускетара. Веома сам желео да покажем јавности овај музички материјал, наставља Михаил Швидкој, и решио сам да пробам да то учиним са младим америчким и руским уметницима. Па и једноставно да покажем да тај материјал и даље дира срца публике.
 

Што се тиче сижеа мјузикла, Михаил Швидкој, који је иступио као аутор сценарија, рекао је следеће:

У драми постоје два слоја. Један је савремени: то је прича о животу радиостанице, која се бави музиком ретро, прича о томе како се америчка медијска група спаја са руском и какве настају перипетије. А други слој су сећања на прошлост, на то како је америчка звезда мјузик-хола допутовала у совјетску Русију и срела љубав. Она се вратила у Америку. А вољени је остао у Русији. Али ова љубав је ипак имала плод, он и јесте јунак савремене сижејне линије. Не треба мислити да је то фантастична прича. Крајем 20-их, почетком 30-их било је много Американаца у Русији. Они су долазили за време велике депресије у Русију да зарађују. Долазили су и уметници, тако да то није баш сасвим измишљена прича.
 

На представи је радило 10 Руса и 10 Американаца, наставља Михаил Швидкој. Млади уметници, неко ко је тек завршио универзитет или позоришну школу, неко ко већ ради у професионалним позориштима, али пре тога они једни друге нису знали. Ипак за две недеље они су почели једни друге да слушају и схватају. Американци су почели да певају на руском, Руси на енглеском. И да вам кажем: када су људи гледали из сале, нису увек свахтали ко је Американац, а ко Рус. За мене је то врло важан знак - млади људи, Американци и Руси, чују једни друге, могу заједно да певају, заједно да праве представе. То је знак да нешто добро може да се направи заједно. Свет је такав да одвојено ни Америка ни Русија у 21. веку не могу једноставно да постоје.  Ми се суочавамо са оним изазовима које ћемо морати да решавамо заједно. И мислим да је ова представа мали пример да је у принципу то могуће.
 

Планирано је да у априлу 2011. буде приказана премијера у Москви, а 2012. у Америци.