Provokacija i književnosti - reakcija kulturnog želudca društva

Književnost i provokacija. Da razmene misli na tu temu u Moskvi oko okruglog stola okupili su se poznati ruski pisci, čuveni kao provokatori koji talasaju društveni mir - Viktor Jerofejev, Vladimir Sorokin i drugi.
 

Ko za šta nije spreman? Pisac se objašnjava sa društvom ili društvo prihvata pisca? Ovakav kurs razmišljanja odabrao je Viktor Jerofejev, autor koga, po njegovom sopstvenom mišljenju, šutiraju. Pri tome ni sam Jerofejev, ni njegov kolega Sorokin nisu zanemareni od strane prestižnih knjižvenih nagrada, a njihove knjige su prevedene na mnoge jezike sveta. Možda provokativnost ovde ima veliku ulogu?
 

Svaka prava književnost je sama po sebi provokacija, insistira Viktor Jerofejev, zato što društvo nije spremno za nju. I to što je za većinu provokacija, za izabranu manjinu je kulturni događaj.

Oni ljudi koji smatraju da treba kontrolisati pisca, da pisac treba da se nalazi u okvirima društvene svesti,kaže Jerofejev, ne shvataju prirodu književnosti. Vladimir Sorokin je jednom rekao: Dela su kao snovi, mi ne možemo ove snove da cenzurišemo! Na primer, žena sanjala da spava sa komšijom: to je provokacija, naravno, sa tačke gledišta porodice, ali to je ona sanjala! Radi se o tome što pisac poseduje nekakvu antenu, nastavlja Jerofejev, i dobija energiju ne od želje da protestvuje, on dobija zadatak. I mora da ga pretvori u svoje književno remek-delo ili prosto tekst. Pisac uopšte nije odgovoran za svoje tekstove. Šta više, što je bolji pisac, on manje shvata o čemu piše. To liči na neodgovornost anđela, koji se ne odnosi prema ljudskim zakonima.
 

Naravno, svi veliki su bili provokatori: Puškin, Gogolj... Dante, koji se osmelio da priča o paklu i raju: eto ti provokacije! Ako pisac piše svoje tekstove časno, on je osuđen na konflikt sa društvom, ubeđen je Vladimir Sorokin, koji uporno pokušava u svom stvaralaštvu da dotakne najtabuiranije zone ljudske svesti.


Šta je to provokacija u stvari? Reakcija kulutrnog želudca društva na nova kulturna jela, tvrdi Vladimir Sorokin. To postoji i u životu: krenuo sam u tajlandski restoran i kod mene je započela provokacija u želudcu... Pisac proširuje granice književnosti, a to je uvek proširenje granica dopuštenog. Setimo se Gogolja i istog tog Tolstoja... I Kafka, i Džojs, i Nabokov sa njegovom Lolitom koja je izazvala suđenje - to su sve novi ukusi, novi začini, i rekacija kulturnog želudca je prvo nesumnjivo spazmatična. I svi ovi sudski procesi, demonstracije, negodovanje očeva i majki sasvim su razumljivi, ali prolazi vreme i Lolita postaje klasika.
 

I Lolitu čitaju čak i same „lolite", šali se Viktor Jerofejev. Između ostalog, upravo čitaoci i jesu pravi provokatori - takva misao se čula za okruglim stolom. Zato što ako je verovati Viktoru Jerofejevu: Pisac pokušava da ocrta ljudsku prirodu, a čitalac se plaši, videvši ono što možda krije u dubini podsvesti, ono što sebi nikada ne priznaje. A sa druge strane, da nema tih nevinih, mada mestimično i zlobnih čitalaca sa skupom standardnih predstava, ko bi oko nas dizao galamu i rejtinge?
 

I kakav je rezultat diskusije? Pisac nije dužan da se osvrće na političku korektnost, religiozna osećanja i ostale drutšvene konstante. Njegov zadatak je drugo - pošteno ispuniti svoju književnu misiju. A granice dopuštenog određuje talenat. Samo u tom slučaju, kao i junak Dostojevskog, želimo da shvatimo: da li sam ja uzdrhtala tvar ili imam pravo? Samo vreme može da odgovori na to pitanje.