Провокација и књижевности - реакција културног желудца друштва

Књижевност и провокација. Да размене мисли на ту тему у Москви око округлог стола окупили су се познати руски писци, чувени као провокатори који таласају друштвени мир - Виктор Јерофејев, Владимир Сорокин и други.
 

Ко за шта није спреман? Писац се објашњава са друштвом или друштво прихвата писца? Овакав курс размишљања одабрао је Виктор Јерофејев, аутор кога, по његовом сопственом мишљењу, шутирају. При томе ни сам Јерофејев, ни његов колега Сорокин нису занемарени од стране престижних књижвених награда, а њихове књиге су преведене на многе језике света. Можда провокативност овде има велику улогу?
 

Свака права књижевност је сама по себи провокација, инсистира Виктор Јерофејев, зато што друштво није спремно за њу. И то што је за већину провокација, за изабрану мањину је културни догађај.

Они људи који сматрају да треба контролисати писца, да писац треба да се налази у оквирима друштвене свести,каже Јерофејев, не схватају природу књижевности. Владимир Сорокин је једном рекао: Дела су као снови, ми не можемо ове снове да цензуришемо! На пример, жена сањала да спава са комшијом: то је провокација, наравно, са тачке гледишта породице, али то је она сањала! Ради се о томе што писац поседује некакву антену, наставља Јерофејев, и добија енергију не од жеље да протествује, он добија задатак. И мора да га претвори у своје књижевно ремек-дело или просто текст. Писац уопште није одговоран за своје текстове. Шта више, што је бољи писац, он мање схвата о чему пише. То личи на неодговорност анђела, који се не односи према људским законима.
 

Наравно, сви велики су били провокатори: Пушкин, Гогољ... Данте, који се осмелио да прича о паклу и рају: ето ти провокације! Ако писац пише своје текстове часно, он је осуђен на конфликт са друштвом, убеђен је Владимир Сорокин, који упорно покушава у свом стваралаштву да дотакне најтабуираније зоне људске свести.


Шта је то провокација у ствари? Реакција кулутрног желудца друштва на нова културна јела, тврди Владимир Сорокин. То постоји и у животу: кренуо сам у тајландски ресторан и код мене је започела провокација у желудцу... Писац проширује границе књижевности, а то је увек проширење граница допуштеног. Сетимо се Гогоља и истог тог Толстоја... И Кафка, и Џојс, и Набоков са његовом Лолитом која је изазвала суђење - то су све нови укуси, нови зачини, и рекација културног желудца је прво несумњиво спазматична. И сви ови судски процеси, демонстрације, негодовање очева и мајки сасвим су разумљиви, али пролази време и Лолита постаје класика.
 

И Лолиту читају чак и саме „лолите", шали се Виктор Јерофејев. Између осталог, управо читаоци и јесу прави провокатори - таква мисао се чула за округлим столом. Зато што ако је веровати Виктору Јерофејеву: Писац покушава да оцрта људску природу, а читалац се плаши, видевши оно што можда крије у дубини подсвести, оно што себи никада не признаје. А са друге стране, да нема тих невиних, мада местимично и злобних читалаца са скупом стандардних представа, ко би око нас дизао галаму и рејтинге?
 

И какав је резултат дискусије? Писац није дужан да се осврће на политичку коректност, религиозна осећања и остале друтшвене константе. Његов задатак је друго - поштено испунити своју књижевну мисију. А границе допуштеног одређује таленат. Само у том случају, као и јунак Достојевског, желимо да схватимо: да ли сам ја уздрхтала твар или имам право? Само време може да одговори на то питање.