Sporazum START-3: kako je bilo i šta će biti

Novi rusko-američki Sporazum o smanjenju strateškog ofanzivnog naoružanja ratifikovan je sa obe strane okeana. Sada potpisane dokumente razmenjuju predsednici Rusije i SAD, i sporazum će nastupiti na snagu. Ukupno na njegovu pripremu otišlo je manje od dve godine – prilično kratak rok za sporazum takvog nivoa.
 

Odluka o početku pregovora o izradi novog Sporazuma o strateškom naoružanju bila je doneta na sastanku predsednika Rusije i SAD u Londonu 1. aprila 2009. godine. Na neutralnoj teritoriji u Ženevi ruska i američka delegacija organizovale su oko desetak sastanka, brižljivo birajući svaku tačku dokumenta. Dmitrij Medvedev i Barak Obama lično su kontrolisali tok pregovora, periodično su razgovarali telefonom, a ponekad su se i direktno uključivali u rešavanje najsloženijih pitanja.
 

Tako su 8. aprila 2010. godine posle godinu dana napetog rada predsednici potpisali u Pragu Sporazum START-3. Lideri dve zemlje saglasisli su se da utvrđivanje dokumenta u parlamentima, radi povećanja nivoa poverenja, treba da se dešava sinhrono. Administracija Obame dala je Sporazum na razmatranje senatu 13. maja. 28. maja sa sličnim pitanjem ruskim zakonodavcima obratio se Medvedev.
 

Ja sam izneo na ratifikaciju sporazum sa SAD o ograničenju strateškog ofanzivnog naoružanja. Zamolio bih državnu dumu i Savet Federacije pažljivo da se odnese prema tom dokumentu i da realizuje ono o čemu sam govorio za vreme sastanka sa predsednikom SAD – sinhronu ratifikaciju. Ne ranije i ne kasnije. Zato što je sporazum rezultat zajedničke delatnosti, spoj političkih napora i volje. I treba učiniti tako da on prođe parlamente praktično istovremeno. Tada ćemo postići najbolje poverenje. U istoriji naše zemlje, tačnije SSSR, bilo je slučajeva kada su nas u tom smislu obmanjivali. Više to ne možemo da trpimo.
 

Ruski poslanici su u kratkom roku održali diskusiju o tekstu sporazuma i odredili da će glasati za njegovu ratifikaciju. A američke kolege su rešile da iskoriste ovo pitanje u cilju podizanja svog političkog rejtinga. Na kraju se razmatranje oteglo, i samo zahvaljujući žestokom pritisku Obame i njegovog tima senatori su ratifikovali sporazum nekoliko dana pre Nove godine.
 

Prema dokumentu za 7 godina Rusija i SAD ne treba da imaju više od 700 jedinica postavljenih interkontinentalnih balističkih raketa, balističkih raketa na podmornicama i teškim bombarderima i 1550 bojevih punjenja na njima, kao i 700 postavljenih i nepostavljenih lansirnih uređaja. Faktički naoružanje će morati da smanjuju samo Amerikanci, pa i to ne mnogo. Rusija ne stiže do tog praga. Važnost sporazuma se i sastoji u tome da on omogućava zemljama da dostignu ravnotežu i čini nemogućim trku u naoružavanju.
 

Prilikom izvršenja sporazuma u toku 10 godina, a možda i 15 (START-3 predviđa mogućnost produžetka na 5 godina) pitanje o strateškim ofanzivnim arsenalima Rusije i SAD zatvoreno je. Ali zatim se postavlja pitanje o smanjenju nestrateškog nuklearnog naoružanja, ističe ekspert IMEMO RAN, general-major Vladimir Dvorkin.

Ovde je problem mnogo veći nego prilikom sklapanja sporazuma o strateškom naoružanju, zato što nestrateško nuklearno naoružanje ima nosače dvostruke namene. Nemoguće je brojati ih tako kao što mogu da se broje strateški nosači. Mesta lociranja su mnogobrojna i nemaju stalnih tačaka. Ostaje samo da se računaju nuklearna punjenja u suštini. A to neće dopustiti sada ni Rusija, ni SAD.
 

I, naravno, važna tema daljih pregovora će biti pitanje zajedničke PRO. Preliminarni putevi označeni su u Lisabonu. Postoji shvatanje zajedničkih ciljeva. Da li će strane imati dovoljno političke volje ka i ovde nađu kompromis, pokazaće vreme.