Dvadesetovekovni jubilej raskrinkavanja

Kult ličnosti. Ova sintagma ušla je u život i istoriju Sovjetskog Saveza daleke 1956. godine, posle 20. kongresa komunističke partije. Redovni kongres, započet 14. februara, u početku nije obećavao ozbiljne potrese: izveštaj, izbori novog sastava CK, planovi za narednu petoljetku. Grom je granuo 12. dana, kada je na zatvorenom zasedanju Staljina, koji se do tada smatrao bezgrešnim, kritikovao generalni sekretar CK KPSS Hruščov. To je bio jedini referat u istoriji partijskih kongresa, koji je završen u grobnom ćutanju.

Tokom četiri sata Nikita Hruščov je optuživao Staljina za beskrajne represije, nezakonete metode istrage, mučenja, fabrikovanje lažnih zavera, deportaciju kakvaskih naroda optuženih za saradnju sa fašstima za vreme Drugog svetskog rata.

Referat je proizveo neverovatan efekat. Poslanici su ćutali, rasprava nije otvorena. Odluka kongresa povodom referata sastojala se iz jedne fraze: Saslušavši odobrava... realizovati mere za potpuno prevladavanje.

Odmah posle 20. kongresa započelo je masovno oslobađanje ljudi iz izgnanstva i logora. Bile su stvorene specijalne komisije koje su na licu mesta razmatrale slučajeve proganjanih. I već krajem 1956. godine kući se vratilo preko milion ljudi. Neki od njih su pokušali da se bore za obnovu istorijske pravednosti, za kažnjavanje onih koji su krivi za njihovu tešku sudbinu. Ipak partijsko rukovodstvo na čelu sa Hruščovom nije moglo da se odluči na takav korak. Niko nije hteo da se optužbe na račun Staljina pretvore u kritiku političkog sistema, kaže istoričar Boris Ilizarov.

To se ticalo samo samog Staljina. Ljudi iz njegovog okruženja našli su se u senci. Šta više, sam Hruščov je uvek govorio: mi ništa nismo znali, sve se radilo po Staljinovoj naredbi. Ovde je postojalo određeno lukavstvo, zato što oni ne samo da su znali, već su i učestvovali, i bili umešani u zločinačku delatnost. Ipak 20. kongres postao je neki preokret u istoriji sovjetske države. To je bio prvi pokušaj udaljavanja od totalitarnog sistema. Nije u potpunosti bilo izvedeno udaljavanje. Bilo je povrataka, ali opšta tendencija razobličavanja kulta kao teške i strašne pojave u našoj zemlji započela je 20-im kongresom.

Pola veka kasnije istoričari isto tako diskutuju čega je bilo više u tom postupku Hruščova – borbe za vlast ili želje za pojakanjem?

Što se tiče ocene Staljinove ličnosti u savremenoj Rusiji, indikativnom se može smatrati izjava koju je dao Dmitrij Medvedev. Do danas se može čuti da su mnogobrojne žrtve bile opravdane nekim višim državnim ciljevima. Ubeđen sam da nikakav razvoj zemlje, nikakvi uspesi, ambicije ne mogu da budu postignute po cenu ljudske nesreće i gubitaka. Ništa ne može da se postavi iznad vrednosti ljudskog života. I represije nemaju opravdanja.