Vladimir Nabokov: Uživanje u stradanju i plavi leptirići

Film Događaj po istoimenoj drami Vladimira Nabokova godinu i po dana posle premijere na Moskovskom međunarodnom festivalu prvi put je prikazan u ruskim bioskopima.

Film je složen, to je upečatljivi primer intelektualnog filma, zanimljivom naprednom gledaocu i kritičarima. Autor filma, ruski režiser Andrej Ešpaj nije za široke slojeve. Ali sa Nabokovom nije se moglo drugačije, podvukao je režiser u intervjuu za Glas Rusije.

Drama Događaj napisana je 1938. godine u Parizu, gde se u to doba naporima ruske emigrantske elite pravilo Rusko pozorište. Njegovi organizatori, sa jedne strane, težili su da očuvaju slavne tradicije ruske scene s početka 20. veka, sa druge bavili su se traganjem za novom pozorišnom istinom i novom dramaturgijom. Vladimir Nabokov već je bio u to vreme čuven autor osam romana na ruskom i aktivno se uključio ur ad.

Radnja drame dešava se u apstraktnom evropskom gradu, gde nekada odbačeni ljubavnik Barabašin, koji je odslužio kaznu zatvora za pokušaj ubistva iz ljubomore, želi da izvrši zamišljeno: da ubije svoju voljeni u njenog supruga, koji je mnogo više uspeo u životu. Ali junak se ispostavi samo prviđenjem, koje razorno deluje na ljude. Oni su ga rodili u svojoj uobrazilji. Oni ne žive u realnosti, već u košmarnom snu, vreme se zaustavilo, budućnosti nema... U suštini nikakvog događaja u drami nema, postoji samo mučno očekivanje. Postavka je bila uspešna i kritičari su je nazivali aktualnom. Takva ona ostaje i danas, tvrdi Andrej Ešpaj.
 

O čemu je govorio Nabokov, čime ova drama privlači danas i zašto sam snimio ovaj film? To je izmeđuostalog problem koji Dostojevski razmatra u svojim delima: takozvani egozam patnje, uživanje u patnji. Taj snažni paradoks prisutan je u drami Nabokova, kao i problem egozima uopšte. Svi junaci se nađu u kapsuli svoje tragedije, svako misli o nekom svom stanju i nije sposoban iz njega da izađe. Za njih praktično spoljni svet nema značaja, na njega, čini se, oni nikako ne mogu da utiču. U stvari to je bomba sa odloženim paljenjem. Rekao bih da je to „unutrašnji fašizam“, koji rađa spoljne kataklizme. I to je vrlo važno spoznati, zato što u naše vreme svet se upravo gradi na egoističnim formama egzistenicje, ne sumnjajući da to može da rodi spoljne socijalne pojave, donoseći krv i stradanje. Uzajamna veza Nabokovljevog dela sa savremenim svetom vrlo je očigledna, tvri Andrej Ešpaj.

Neverovatna intuicija Nabokova čudi ne samo književne kritičare, psihologe, režisere, već i biologe. Kao što se zna, čitavog života on se strasno bavio leptirima, rukovodio je odeljenjem za proučavanje tih predivnih insekata u Muzeju uporedne zoologije na Harvardskom univerzitetu. Razradio je teoriju evolucije plavih leptirova, prema kojoj su oni dospeli u Novi Svet iz Sibira preko Beringovog moreuza. Bez obzira na to što je Nabokov bio jedan od najpoznatijih entomologa svog doba, savremenici su kritikovali njegovu teoriju. I tek u januaru ove godine naučnici su priznali da je Nabokov dao bitan doprinos sistemu klasifikacije roda Polyommatus – savremena analiza DNK je potvrdila ispravnost njegove hipoteze.