Владимир Набоков: Уживање у страдању и плави лептирићи

Филм Догађај по истоименој драми Владимира Набокова годину и по дана после премијере на Московском међународном фестивалу први пут је приказан у руским биоскопима.

Филм је сложен, то је упечатљиви пример интелектуалног филма, занимљивом напредном гледаоцу и критичарима. Аутор филма, руски режисер Андреј Ешпај није за широке слојеве. Али са Набоковом није се могло другачије, подвукао је режисер у интервјуу за Глас Русије.

Драма Догађај написана је 1938. године у Паризу, где се у то доба напорима руске емигрантске елите правило Руско позориште. Његови организатори, са једне стране, тежили су да очувају славне традиције руске сцене с почетка 20. века, са друге бавили су се трагањем за новом позоришном истином и новом драматургијом. Владимир Набоков већ је био у то време чувен аутор осам романа на руском и активно се укључио ур ад.

Радња драме дешава се у апстрактном европском граду, где некада одбачени љубавник Барабашин, који је одслужио казну затвора за покушај убиства из љубоморе, жели да изврши замишљено: да убије своју вољени у њеног супруга, који је много више успео у животу. Али јунак се испостави само првиђењем, које разорно делује на људе. Они су га родили у својој уобразиљи. Они не живе у реалности, већ у кошмарном сну, време се зауставило, будућности нема... У суштини никаквог догађаја у драми нема, постоји само мучно очекивање. Поставка је била успешна и критичари су је називали актуалном. Таква она остаје и данас, тврди Андреј Ешпај.
 

О чему је говорио Набоков, чиме ова драма привлачи данас и зашто сам снимио овај филм? То је измеђуосталог проблем који Достојевски разматра у својим делима: такозвани егозам патње, уживање у патњи. Тај снажни парадокс присутан је у драми Набокова, као и проблем егозима уопште. Сви јунаци се нађу у капсули своје трагедије, свако мисли о неком свом стању и није способан из њега да изађе. За њих практично спољни свет нема значаја, на њега, чини се, они никако не могу да утичу. У ствари то је бомба са одложеним паљењем. Рекао бих да је то „унутрашњи фашизам“, који рађа спољне катаклизме. И то је врло важно спознати, зато што у наше време свет се управо гради на егоистичним формама егзистеницје, не сумњајући да то може да роди спољне социјалне појаве, доносећи крв и страдање. Узајамна веза Набоковљевог дела са савременим светом врло је очигледна, тври Андреј Ешпај.

Невероватна интуиција Набокова чуди не само књижевне критичаре, психологе, режисере, већ и биологе. Као што се зна, читавог живота он се страсно бавио лептирима, руководио је одељењем за проучавање тих предивних инсеката у Музеју упоредне зоологије на Харвардском универзитету. Разрадио је теорију еволуције плавих лептирова, према којој су они доспели у Нови Свет из Сибира преко Беринговог мореуза. Без обзира на то што је Набоков био један од најпознатијих ентомолога свог доба, савременици су критиковали његову теорију. И тек у јануару ове године научници су признали да је Набоков дао битан допринос систему класификације рода Polyommatus – савремена анализа ДНК је потврдила исправност његове хипотезе.