Piton umesto redenika

Prodavalo se sve: mali, veliki i srednji Draža u stojećem stavu, a zatim i poprsje. Noževi svih vrsta i bajoneti, i britve. Mnogo pijanih, a kafanske šatre skoro prazne.

Ove godine ravnogorci su se podelili u četiri grupe. Prva Joje Tintora stigla je osmog maja, druga Dražinog unuka dvanaestog maja, Vukova dolazi trinaestog maja, a četvrta je ona najzanimljivija koja je tu sve vreme i kampuje po šumarcima Ravne gore. Ono što se videlo na prvi pogled - prodavaca je bilo više nego posetilaca. Od parkinga pa do crkve sa obe strane puta smestile su se, stisnute jedna uz drugu, tezge. Prodavalo se sve: mali, veliki i srednji Draža u stojećem stavu, a zatim i poprsje. Sve vrste kokardi i pljeskavica, kafa koja se kuvala tu, odmah pored puta. Kože štavljene i kože preplanule. Kotlovi ručno rađeni, igračke koje funkcionišu, za dedinog unuka. Noževi svih vrsta i bajoneti i britve. Knjige čak. Deset metara dugačak štand sa knjigama. Mnogo pijanih, a kafanske šatre skoro prazne. Slikanje sa pitonom oko vrata - trista dinara.

Ove godine su, što se mode tiče, preovladavali crni kostimi i jagnjeće šubare. Što se devojaka tiče, one su uglavnom ponosno pokazivale ili trbuhe ili dekolte, mamile su uzdahe okružene opasnim momcima. Muzika je udarala u glavu, hiljadu stotina decibela. Stiglo je naroda sa svih strana. Srpski korpus iz Nikšića. Srpski sokolovi iz Bijelog Polja. Zvornik, Pale, cela Srpska. Od čitave Srbije iz svakog grada, teško da je bilo nekog da nije došao, a da voli imenom srpski četnik da se ukrasi.

Starina Vojislav Joksimović kaže da više voli ovde da dođe nego na sajam. I unuka je dovodio. Sad je mator, služi vojsku. A imam, kaže, i osam praunučadi.
       

SPC: DOKLE PODELE MEĐU ČETNICIMA?

Kopredsednik Srpskog demokratskog pokreta obnove (SDPO) i poslanik te stranke u Skupštini Srbije, Vojislav Mihailović izjavio je da je "narodnjački blok garant dostojanstvenog načina ulaska Srbije u Evropu".
- Mi hoćemo integracije sa Evropom, hoćemo da prihvatimo sve savremene standarde Evrope, ali to hoćemo na jedan dostojanstven način, na način koji Srbi mogu da podnesu, na način koji će usrećiti ove građane, a ne na način koji će nas pretvoriti u sluge - rekao je Mihailović juče na Ravnoj gori.
Skup je blagosiljao sveštenik Valjevske eparhije, Radovan Teovanović, koji je, kako je rekao, preneo stav SPC da skupovi na Ravnoj Gori treba da budu zajedno organizovani istoga dana jer je dosta podela u srpskom narodu.
Svoj Majski sabor danas će na Ravnoj gori održati Srpski pokret obnove.
 

- Vidiš šta rade. Ja sam glasao za Koštunicu ali ne bi prošao da se nije vezao za Velju - koristi priliku da iznese svoje mišljenje novinaru.
- Seljak nikad nije gore živeo nego danas. Kilo kisele vode petnaest dinara, kilo mleka petnaest dinara. Svinjetina šezdeset. Zameram što u Skupštinu nema seljaka, a ima Roma. Treba u Skupštini da bude četeres seljaka. Stalno nešto pričaju da će dati, a ne daju. Ajde reci je l' to lepo da u Skupštini nema nijednog seljaka. Mi smo mrzeli Tita, ali on je govorio da treba dobra krava da vredi koliko auto. Bio je jedan seljak koji je govorio - dajete dva kila zlata, šenice, za dva kila govana, đubreta. A došlo vreme da dajemo i više.

Sa njim je i Miloš Jovanović, 1929. godište: "Lepo je ovde. Dolazim ovamo svake godine. Iz sela Brnjice sam, opština Knić. Samo da hoće da rode. Da gledaju za kime idu. Neoženjenih je mnogo. Meni se sin nije oženio, a 50 godina mu je. Uništava se narod. E, to je žalosno.
Sa časnim starinama u društvu je i Đurić Branko, 1933. godište.

- Redovno dolazim na Ravnu goru - kaže. Mnogo mi se dopada. Omladina nema nikakve uslove da ostane u selu. Treba mu dobra veza da bi uzeo kredit. Ko radi nikakvu zaštitu nema.

Do našeg stola dvojica osamnaestogodišnjaka. Piju svoja prva piva i već se dobrano zacrveneli.
- Dođi ćemo opet. Ovo je super.

Smeju se kao da su tek utekli sa žurke kod Isidore Bjelice. Dovikujemo se. Decibeli muzičkih ostvarenja Baje Malog Knindže i Lepog Miće prodiru u sve hemisfere mozga.
- Ja sa Čupo. Došao sam čak iz Celja. Nemoj da me slikaš. Ne zbog Slovenaca. Nego zbog muslimana. Sa njima radim.

Došlo je nas trojica.

- Ja dolazim na Ravnu goru još od onda kad je Giška probio kordon. Kad je Radmilo Bogdanović pustio ovde padobrance. Kad su oteli ploču. Znači 22 puta dolazim. Nikad nije 'vako bilo. Velika je podela u Srbiji. Ne zna se šta se radi. Ovo više nije Ravna gora koju ja poznajem nekad - kaže Radoš, mrka momčina u crnoj uniformi.
A sa razglasa bine, na kojoj treba da se pojavi Voja Mihailović, ozvučenje kao za Stonse. Bežeći od gužve i buke, silazim poznatom mi stazom prema potoku i Dražinoj pećini. Prošle godine bio je organizovan prevoz nekakvim traktorom do dole. U žbunju pored reke starac kvasi noge. Sednem i ponudim ga cigarom. Starac najduže brade koju sam video, srebrnobele, sa šajkačom na glavi delje britvicom štap. Kažem mu se. On meni: Imena nisu bitna, ali sam čitao tvoje reportaže iz rata.

Proleće gavran. Priča mi o onom, a ja njemu o ovom ratu.

- A znaš li ti, sinovac, kako je ubijen Kosta Pećanac?
- Kad je za to došlo vreme, pošalje Draža tri svoja najlepša oficira da ubiju Kostu. Imate li poslednju želju, vojvodo. Nemam želju, ja imam poslednje naređenje. A ono glasi. Ova sijeda četnička glava nije zaslužila metak, nego kamu. Ko od vas ima muda da zakolje Kostu Pećanca? Imam ja - reče onaj koji ga je najviše voleo. Vojvoda ga zagrli i poljubi. Sedi sad da pijemo i jedemo, a onda ćemo u svitanje u potok da priložiš glavu starog hajduka na oltar otadžbine... Šumila je rečica, čule su se samo ptice, a ja sam zbog starca iz pećine, propustio govor Vojislava Mihailovića.