Noć svetog Vasilija

Čitava dva dana i prolećnu noć pod Ostrogom izvirao je narod. Iz gornjeg i donjeg manastira, iz svih staza koje vode ka svetinjama, iz krša, iz kamena, od Nikšića, od Podgorice i mora, od Srbije, i sa one strane Drine... Pred narodom krst, narod za krstom. Od Podgorice, hodočasnici su do svetog Vasilija, uoči praznika, pešačili ceo dan, četrdeset i kusur kilometara, da svojim podvigom zasluže da se poklone čudotvorcu. Po mrklom mraku promicali su svu noć, uoči svetog Vasilija, stazama ka Ostrogu, bosonogi ljudi. Jedni su ćivotu sa moštima sveca prilazili na kolenima, drugi krvavih tabana, i jedni i drugi puna srca i strahopoštovanja, bogobojažljivosti...

Noć uoči velikog praznika, padala je na Ostrog, a narod je izvirao sa svih strana. Kao mravi stizali su ljudi uz ljuti krš pod crkvicu u kojoj su mošti sveca. Plavili krš odozdo, od Bjelopavlićke doline i Zete kao plima ili velika reka kad krene uzbrdo...
Pred gornjim manastirom, glava pognutih pred čudotvorcem, satima i satima stajali su ljudi u dugim kolonama. Ne vidi se redovima ni početak ni kraj, a svi stoje i čekaju, svako sa svojim mislima, nadama, strepnjama i molitvama. Okolo po porti, hodočasnici koji su stigli sa svih strana, od čitave Crne Gore, Srbije, od Bosne, desetak ili dvanaest sati ranije, da zauzmu mesto i budu bliži svecu i crkvi, prostirali su ćebad po golom kamenu i spremali se da konače pod manastirskim zidinama i vedrim nebom.

Još se pod zalazećim suncem zlatila samo gornja kosa ostroške kamene grede, sa gornjeg manastira udarila su zvona. Među narodom koji je do tada žagorao u trenu nastupila je tišina. Ustajali su ljudi sa kamena, gologlavi, svečani, okretali se ka zvonima i krstili, sedi, rumeni od sunčevog odsjaja i sva ta slika bila je na tren nestvarna, obojena čudnim bojama, izvanzemaljska - uostalom kao i čitav taj prostor...
Dva sata ranije, dok su od Nikšića i Podgorice milele kolone kola i kraj njih kolone onih koji su na poklonjenje svetom Vasiliju išli peške, Milada Majstorović iz Vlasenice, odmicala je uz gorsku kamenu stazu ka gornjem manastiru peške, bosa. Bosa i ona i njenih dvojica sinova... Tako se ide svecu na poklonjenje.

- Dolazim ovde redovno, godinama, a vratim se sa nekom lepom, čudnom tišinom u duši, bogata mirom, sa osećajem kao da nas sveti Vasilije, spaja sa Bogom - pričala mi je posle dok smo uz krš odmicali uzbrdo, ka manastiru.
Sinovi napred, Milada za njima. Ponosna na decu, što su dorasli da i oni peške idu svecu na poklonjenje stazama, preko izlizanog kamena preko koga su do sada generacije i generacije prolazile.

- Neka idu, i moja deca i svi ostali, sveti Vasilije je to svojim životom i podvizima i zaslužio...
Odozdo, od donjeg manastira izvirao je narod i nestajao u brojnim stazama i bogazama, među stenama i šturim rastinjem a onda se ponovo pojavljivao gore, pod crkvom u kojoj su mošti sveca. Kad je sunce zašlo i kada je krajolik pokrila tama, videlo se to i odozdo, od donjeg manastira i sa brda sa one strane Zete, i odmah iza Danilovgrada, sinuo je ostroški manastir pod zlatnim svetlima i nad njim, na ogromnoj steni, zlatni krst. Pod krstom, Mirjana Bomoštar iz Prijedora, koja je, kao i stotine ljudi oko nje, razmeštala ćebad po kamenu i spremala se za konak, pričala je usput, kako svake godine, prosto, oseti potrebu da dođe pod Ostrog...

- I, moram da dođem zbog mira u duši koji posle ovlada mnome, zbog zdravlja čitave familije. Prošle godine, čula sam to, doveli su pod Ostrog, pred ćivot sa moštima sveca, dete od sedam godina iz Prijedora. Kad su se vratili u Prijedor, dete na autobuskoj stanici - progovorilo - pričala je i sve se krstila sa strahopoštovanjem.
- Ovde svako oseti koliko je mali pred Čudotvorcem i svetinjom - pričali su i Mirjanine komšije iz porte, pokriveni tankim ćebadima pod vedrim nebom, spremni da konače pod manastirom. Iza njih, u dugom redu, čiji je kraj vodio do crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, i ćivota sa moštima sveca, ljudi su i dalje stajali... Satima tako, pomerajući se za tek po koji milimetar. Ćutljivi, svako sa svojim brigama i nadama.

Izbio je pred manastir, sunce je već davno bilo zašlo, sa šajkačom na glavi, i Milojica Martinović iz Čelica kod Priboja. Ubrao u selu, kraj kuće još prošle jeseni ceo buket bosiljka, namenio cveće i doneo ga pod Ostrog. Mirisala je sva porta na bosiljak iz Čelica i na tamjan.
- Ja došao da se pomolim Bogu i svetom Vasiliju, da očitam molitvu i večeras i ujutru, radi svega... Neobično mi nešto ako, bar dva put godišnje, ne dođem pod Ostrog - pričao je Milojica, sav zadihan od teškog penjanja strmim stazama do gornjeg manastira, spuštajući sa ramena tešku torbu u koju je upakovao malo hrane, malo toplije odeće, ako noć bude hladna, poklone za manastir i bratstvo.

Pred ponoć, u manastirsku portu, na parking ispod porte, igla nije imala gde da padne. Hodočasnici su spavali snom pravednika, odmarali se od pešačenja, čekajući jutro i da svane veliki praznik. Po mrklom mraku, teškoj pomrčini, uz krš, i dalje je izvirao narod. Izvirao, a stizao na izvor, u neprekidnom nizu, koloni kojoj nije bilo ni početka ni kraja... I, malo kome, posebno onome ko ne zna Ostrog, nikako nije bilo jasno gde toliki narod staje, kako stene ne postanu jednom tesne da prime svu tu silu ljudi koja je neprekidno pristizala...
Pred ponoć, ponovo su zvonila manastirska zvona, ponovo su ljudi, u polutami, neki bunovni, poskakali sa postelja na tvrdom kamenu da se još jednom prekrste, a onda je portom, ka crkvi, sav narod krenuo na pričešće...

Davno je ponoć bila prošla kada je Ostrogom zavladala tišina... Ne zadugo... Prvo su niz portu, pa niz strane kojima su pristizali hodočasnici, krenuli tihi, miloglasni zvuci psalma - "Slavimo te Hriste Bože"-pevale su devojke iz crkvenog hora sa Pala, a onda, kroz svu onu tamu, negde odozdo, ili odozgo, zaječale su gusle, pa onda i glas pevača, stihovi neke junačke pesme... Zastajali su ljudi onoj tami, okretali se oko sebe, tražili odakle stižu zvuci gusala...
Kroz portu, od crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, prolazili su i hodočasnici koji su posle pet-šest sati stajanja u redu stigli da se poklone moštima sveca... Ćutljivi, neki sa suzama u očima, još sa molitvama u mislima...

Na dan Svetog Vasilija, u osam ujutru visokopreosvećeni mitropolit Amfilohije i preosvećeni episkop Jovan, iguman ostroški, služili su svetu liturgiju ispred crkve Vavedenja. Stotine, hiljade ljudi, stajali su u porti, glava pognutih pred Bogom i pred svetim Vasilijem.
- Vaše prisustvo ovde, danas, u ostroškoj svetinji, nastavak je svetog sabora, tiskanja ljudi oko Gospoda našeg od koga ljudi vjekovima traže pomoć, isceljenje... Kao što je i onda izlazila sila njegova, Gospodnja, i isceljivala ljude, i danas izlazi sila njegova i isceljuje nas. Božja sila dovela nas je danas u ostrošku svetinju. I, iako ponekad nismo svesni šta nas privlači svetinji, dovodi ovde, odgovor je - sila Božija. I, šta su mošti svetog Vasilija nego - sasud, obitavalište sile Božije - govorio je pred narodom mitropolit Amfilohije, tamo, baš na mestu gde je sveti Vasilije u svoje vreme suzama grejao hladni ostroški kamen...

Do popodneva u crkvi Svetog Stanka, kod donjeg manastira, kršteno je najmanje 300 hodočasnika pristiglih sa svih strana, a kroz Ostrog, u samo jednom danu i jednoj noći, prošle su desetine hiljada ljudi.