Zašto pisci pišu?

Među odabranim ispitanicima (više od 50 autora ) našli su se kako vremešni tako i mladi pisci, nobelovci i oni koji će, možda, tek dobiti Nobelovu nagradu.

Za američkog pisca (jevrejskog porekla) Natana Inglandera pisanje predstavlja jedini način da zavede malo reda u haosu, dok belgijska književnica Ameli Notomb ističe da ona nije izabrala da piše i objašnjava: „To je isto kao kada se zaljubite. Čovijek ne zna kako je do toga došlo, ali u najmanju ruku treba to da proba:on posvećuje pisanju svu energiju, sve misli, svo vrijeme. Postupak pisanja, kao i ljubav, jeste nešto što se čini”. 

Nobelovac Mario Vargas Ljosa, objašnjavajući zbog čega piše, pribjegava autobiografskim digresijama: „Pišem zato što mi je čitanje u djetinjstvu pružilo veliko zadovoljstvo, dalo mi je mogućnost da iskusim veoma oduševljavajuće doživljaje, transformisalo je moj život na tako čudesan način da vjerujem da je moja književna vokacija bila jedna vrsta transpiracije koja je potekla od te ogromne sreće koju mi je davalo čitanje.

U izvjesnom smislu, pisanje je bilo kao neophodno izlivanje ili dopunjavanje čitanja, koje za mene ostaje da bude vrhunsko iskustvo bogaćenja, ono koje mi pomaže da se suočim sa bilo kojim tipom nevolje ili promašaja. S druge strane, pisanje, koje je na početku aktivnost koja se miješa u tvom životu sa drugim, sa iskustvom postaje tvoj način življenja, centralna aktivnost, ona koja u svemu organizuje tvoj život... Pisanje je postalo centar svega što radim do te mjere da ne bih mogao da zamislim život bez pisanja i, očigledno, bez njegove neophodne dopune, čitanja”.

Andera Kamileri, „otac” pronicljivog sicilijanskog inspektora Montalbana, poetski se izrazio:

„Pišem zato što je to uvek bolje od istovarivanja sanduka na centralnoj gradskoj pijaci.

Pišem zato što ne znam drugo da radim.

Pišem zato što posle mogu da posvetim knjige mojim unucima.

Pišem zato što se tako sjećam svih osoba koje sam voleo.

Pišem zato što mi se sviđa da samom sebi pričam priče.

Pišem zato što volim da pripovijedam događaje.

Pišem jer na kraju mogu da popijem jedno pivo.

Pišem da bih vratio nešto od svega onoga što sam pročitao.”

Britanski pisac bestselera Ken Folet odgovara: „Kada se ujutru probudim, prva stvar na koju mislim je da napišem sledeću scenu moje knjige. To je ono što me najviše zabavlja. Fantastično je posvetiti se nečemu što neko zna dobro da radi. Zabavljam se pišući, ali „zabavljati se” je riječ koja ne objašnjava ideju do kraja. Čin pisanja me oduševljava. Uvlači sav moj intelekt, moja osjećanja i obuhvata sve ono što znamo svijetu i kako funkcioniše ljudsko biće. Sve to je dio izazova radi pridobijanja pažnje mojih čitalaca”.

Književnik Antonio Tabuki, jedan od italijanskih kandidata za Nobelovu nagradu, napisao je da bi više voleo da odgovori na preformulisano pitanje: zašto se piše? „Pre nekog vremena, kada sam bio mlad, slušao sam Semjuela Beketa kako odgovara:„Ne preostaje mi ništa drugo”.

Svi mogući odgovori su validni ali sa znakom pitanja. Pišemo jer se bojimo smrti? Pišemo jer se bojimo da živimo? Zato što imamo nostalgiju za detinjstvom? Zato što je prošlost pobjegla na brzinu ili zato što hoćemo da je zaustavimo? Pišemo zato što zbog starosti osjećamo nostalgiju, žaljenje? Zato što bismo željeli da smo uradili jednu stvar koju nismo uradili? Zato što smo ovdje,a hoćemo da smo tamo, a da smo tamo, zar ne bi bilo bolje da smo ostali ovdje? Kao što je govorio Bodler: život je bolnica gde svaki bolesnik hoće da promijeni krevet. Jedan veruje da bi mogao brže da ozdravi kada bise nalazio pored prozora, dok drugi misli da bi mu bilo bolje u blizini peći”.

Slavni pisac i filozof Umberto Eko bio je najkoncizniji u svom odgovoru. Na pitanje zašto piše,napisao je samo „zato što mi se sviđa”. Možda i zato što je motivacija za pisanje, ipak, manje važna od krajnjeg rezultata književnog rada.