Anketa na točkovima

Anketiranje automobilista sprovedeno u SAD pokazuje da je većina vozača sigurna da vrlo dobro ili odlično upravlja vozilom. A majstorstvu drugih učesnika u saobraćaju daju mnogo nižu ocenu. Takva posmatranja su svojstvena i ruskim vozačima.

Ne osećaju se samo američki vozači kao prvoklasni, dok druge učesnike u saobraćaju nazivaju amaterima. Jedan od ruskih internet-portala posvećen automobilima utvrdio je da skoro dve trećine vozača mal te ne svakog dana psuju za volanom. Često je negodovanje upućeno ženama vozačima. Maniru njihove vožnje u Rusiji se redovno posvećuju aknete. Više od polovine muškaraca je uvereno da žene ne treba da prelaze sa putničkog sedišta na vozačko. Šta više, upravo vozače u suknji muškarci smatraju potencijalnom opasnošću na putevima. Žene, naprotiv, nazivaju sebe odgovornijim i pažljivijim i ističu da ne glume Formulu-1 na gradskim putevima.

Onih koji žele da se osete kao učesnici kraljevskih trka u Rusiji ima mnogo, što može da se pretvori u tragediju na putevima. Koji Rus ne voli brzu vožnju, popularna je u Rusiji izreka. Stil i kultura vožnje direktno zavise od rada policije i kazni, govori ruski automobilski ekspert, učesnik i organizator dva automobilska relija oko sveta Jurij Gejko.

Zapadni vozači su disciplinovaniji. Na primer, još pre 5-6 godina francuski vozači su bili najneodgovorniji. Dok ih Sarkozi, koji je tada bio ministar unutrašnjih poslova, bukvalno za nekoliko meseci nije naučio da poštuju pravila u saobraćaju. Broj saobraćajnih nesreća se smanjio za trećinu. On je uveo takozvane Sarkozijeve kamere, tačnije fiksiranje prekršaja na putevima. Sada su najneozbiljniji Španci. Kod njih nema takve strogosti.

Upoređujući vozače u Rusiji i SAD, Gejko, koji je preko SAD prešao 30 000 kilometara, izdvaja prve. Majstorstvo se kali u nepredviđenim sitaucijama, a sa njima se američki vozači retko susreću.

Ali, bez obzira na sve vanredne, često ekstremne situacije u koje mogu da dospeju vozači na ruskim putevima, u zemlji se smanjuju pokazatelji smrtnosti u saobraćajnim nesrećama, ističe Gejko.

Pravio sam analizu promene havarijnosti, količine saobraćajnih nesreća, smrti i invalidnosti na ruskim putevima u poslednjih 20 godina – od 1991. godine. Do 1997. godine havarijnost se samnjivala prilično intenzivno, ali kada su ukinuli sistem recidiva, tačnije talone upozorenja, ona je počela da skače. Vrhunac je pao na 2001-2004. godinu, kada je bilo ko 35 000 smrti godišnje. Sada je ta cifra oko 25 000. Ako se podeli dužina puteva na broj automobila, u Rusiji je postalo bezbednije voziti otprilike 4,7 puta.

Takva pozitivna dinamika zavisi od vrlo očiglednih stvari – poštovanje saobraćajnih znakova ili navika vezivanja za volanom. Kada se pravila budu obavezno poštovala, neće biti tako važno da li je za volanom muškarac ili žena.