Ta manjina, ugruvana teškom artiljerijom sa obe strane, i dalje ne zna šta da misli o verbalnim kaćušama koje je isprovocirani ruski ambasador ispalio na učesnike, a posebno voditelje natoljubnog skupa, organizovanog usred Beograda i to u trenutku dok taj isti NATO ratuje protiv nas na KiM.
Običan narod, koga na ovim prostorima od pamtiveka vodi srce, već je plebiscitarno rekao svoje. Od sagovornika “Vesti” iz takovskog sela Klatičeva do građana Topole koji su visokorangiranom baćuški ljubili ruke kao, Bože me oprosti, patrijarhu.
Tu su, naravno, i patriotske organizacije, voljom vlasti stavljene na ivicu marice, koje su Beograd i Srbiju preplavile posterima Konuzina i porukom “ambasador Srba u Srbiji”. Ukratko – opšta euforija koja gospodinu ambasadoru, sudeći po osmehu, uopšte ne smeta. Naprotiv.
Drugi tabor, regrutovan među natoljupcima, nevladincima i vladajućim strukturama, gnevno je kriknuo: Konuzina napolje iz Srbije!
Jer, kažu, pogazio je sve norme diplomatske pristojnosti, umešao se, jelte, u unutrašnje stvari suverene zemlje i treba ga kao kufer šutnuti tamo odakle je došao. Jeste da smo mi zec, ali Rusija baš i nije siroče da bismo još i mi na njoj šiljili ono malo jada od one stvari.
Zato je odgovor antiruskoj koaliciji ekspresno stigao, kako se to obično radi, kroz novinske stupce, pravo iz Moskve. Taj odgovor je bio brutalan, a iz njega su kao i iz stavova ovdašnjih natoljubaca, progovorile godinama potiskivane frustracije. Tako je pod udar moskovskog pera pao i pokojni Đinđić, “poznat po radikalnim prozapadnim stavovima” (?!), a između redova je virila pretnja: pustićemo vas niz vodu, pa da vidimo šta ćete onda.
Tužno je gledati kako po ovoj nesrećnoj državi, zahvaljujući vrlim vođama, gazi ko kako stigne. Tumaramo i puzimo tražeći kao slepci mrvicu dostojanstva, ali od njega ni traga. Naši poluslepi vladari su nas naterali da se stidimo umesto njih i da od njih samih branimo ovo malo nacionalne časti što nam je ostalo.
Vlast bez kompasa, koja više liči na ovna koji bije glavom u krivu šljivu nego na ozbiljan skup političara, ponadala se da može da sedi ne na dve, nego na četiri stolice. Pa tako Jeremić glumi rusofila, a Šutanovac vodi oficire kod Amera na obuku.
Kinezima nudimo da zidaju mostove, a sa nesvrstanima smo u nekoj vrsti protivprirodnog bluda – ne ulazimo, ali učestvujemo. I svi nam se smeju, ali od srca. Služimo za sprdnju, mi mu dođemo kao neki Mujo i Haso na globalnom nivou, a kad sa budalaštinama baš preteramo, onda bogami dobijemo i preko nosa.
Priznajem da mi istup Nj. E. nije naročito prijao, bez obzira na to što je opleo po natoljubima. Osećao sam se kao dete kome kinje tatu pijanca i mamu kurvu: ne volim ih, ali mi neprijatno kad dođe neko sa strane i nalupa im šamare.
U celom slučaju, uostalom, više nije toliko važno da li je g. Konuzin u pravu ili ne. Osnovno je pitanje kako smo i svojim glasovima na vlast doveli štetočine, koje su uništile sve što su mogle, pa čak i ponos nacije?
Ta vlast, opkoljena džipovima i telohraniteljima, dočekala je da njen sopstveni narod ljubi ruke čoveku koji ih je izvređao na pasja kola.
Ili bih dao neopozivu ostavku. A i jedno i drugo je, znajući njih, nemoguće. Sanjam dan kad ovaj narod više ne bude nikom morao da ljubi ruku. Pa ni Konuzinu, ma koliko bio u pravu.
