Та мањина, угрувана тешком артиљеријом са обе стране, и даље не зна шта да мисли о вербалним каћушама које је испровоцирани руски амбасадор испалио на учеснике, а посебно водитеље натољубног скупа, организованог усред Београда и то у тренутку док тај исти НАТО ратује против нас на КиМ.
Обичан народ, кога на овим просторима од памтивека води срце, већ је плебисцитарно рекао своје. Од саговорника “Вести” из таковског села Клатичева до грађана Тополе који су високорангираном баћушки љубили руке као, Боже ме опрости, патријарху.
Ту су, наравно, и патриотске организације, вољом власти стављене на ивицу марице, које су Београд и Србију преплавиле постерима Конузина и поруком “амбасадор Срба у Србији”. Укратко – општа еуфорија која господину амбасадору, судећи по осмеху, уопште не смета. Напротив.
Други табор, регрутован међу натољупцима, невладинцима и владајућим структурама, гневно је крикнуо: Конузина напоље из Србије!
Јер, кажу, погазио је све норме дипломатске пристојности, умешао се, јелте, у унутрашње ствари суверене земље и треба га као куфер шутнути тамо одакле је дошао. Јесте да смо ми зец, али Русија баш и није сироче да бисмо још и ми на њој шиљили оно мало јада од оне ствари.
Зато је одговор антируској коалицији експресно стигао, како се то обично ради, кроз новинске ступце, право из Москве. Тај одговор је био бруталан, а из њега су као и из ставова овдашњих натољубаца, проговориле годинама потискиване фрустрације. Тако је под удар московског пера пао и покојни Ђинђић, “познат по радикалним прозападним ставовима” (?!), а између редова је вирила претња: пустићемо вас низ воду, па да видимо шта ћете онда.
Тужно је гледати како по овој несрећној држави, захваљујући врлим вођама, гази ко како стигне. Тумарамо и пузимо тражећи као слепци мрвицу достојанства, али од њега ни трага. Наши полуслепи владари су нас натерали да се стидимо уместо њих и да од њих самих бранимо ово мало националне части што нам је остало.
Власт без компаса, која више личи на овна који бије главом у криву шљиву него на озбиљан скуп политичара, понадала се да може да седи не на две, него на четири столице. Па тако Јеремић глуми русофила, а Шутановац води официре код Амера на обуку.
Кинезима нудимо да зидају мостове, а са несврстанима смо у некој врсти противприродног блуда – не улазимо, али учествујемо. И сви нам се смеју, али од срца. Служимо за спрдњу, ми му дођемо као неки Мујо и Хасо на глобалном нивоу, а кад са будалаштинама баш претерамо, онда богами добијемо и преко носа.
Признајем да ми иступ Нј. Е. није нарочито пријао, без обзира на то што је оплео по натољубима. Осећао сам се као дете коме киње тату пијанца и маму курву: не волим их, али ми непријатно кад дође неко са стране и налупа им шамаре.
У целом случају, уосталом, више није толико важно да ли је г. Конузин у праву или не. Основно је питање како смо и својим гласовима на власт довели штеточине, које су уништиле све што су могле, па чак и понос нације?
Та власт, опкољена џиповима и телохранитељима, дочекала је да њен сопствени народ љуби руке човеку који их је извређао на пасја кола.
Или бих дао неопозиву оставку. А и једно и друго је, знајући њих, немогуће. Сањам дан кад овај народ више не буде ником морао да љуби руку. Па ни Конузину, ма колико био у праву.
