USAMLJENIČKI ŽIVOT OCA JOVANA NA KIM

Crkva posvećena Svetoj Petki u Ceraljskoj reci je nedavno obnovljena, a pre dva meseca u to usamljeničko mesto na severu Kosova i Metohije došao je o. Jovan sa blagoslovom vladike raško prizrenskog Teodosija. Živi usred šume, bez struje i vode, a na okolnim brdima su albanske kuće. Putujući po manastirima na KiM, nedavno smo posetili i oca Jovana.

Zatičemo o. Jovana oko crkve i kućice koja se stesnila uz brdo. Pomaže mu nekoliko ljudi. „Pripremam se za zimu, došli su mi prijatleji, pomažu, seku drva, kopaju kanal za vodovod i kanalizaciju. Ovde sam već dva meseca i tako, snalazim se polako, a i ljudi mi pomažu. Iako živim bez struje i vode, eto nekako se dovijam“, priča nasmejani i ljubazni o. Jovan. Iako i sam živi vrlo skromno, nudi nas da ručamo, da nam skuva kafu ili čaj. Njegovo gostoljublje, tišina koju po koja ptica i šum lišća remete, deluju nestvarno nama gradskim ljudima. „Lepo je ovde. Kad sam bio na razgovoru sa vladikom Teodosijem, priželjkivao sam da mi da blagoslov da dođem. Divno je mesto, kao da se s neba spustila ova pitoma kotlina okružena brdima. Prijatno mi je, a to što ste rekli da sam došao da se osamim, ima malo istine i u tome, ali mi dolaze prijatelji, vernici. Uveče, kad ostanem sam, prija mi i susret sa samim sobom. Kad je čovek u dobrom raspoloženju ili kako mi monasi kažemo, nastrojenju, lako je biti i sam i sa drugima. Ali kada je sam čovek, ima više vremena i prostora da se suoči sa samim sobom, da razmišlja na drugačiji način i dublje se unese u neka svoja iskušenja, presabiranja“, priča o. Jovan.

Na okolnim brdima su albanske kuće. „Ja sam se šalio malo kad sam došao, rekao sam nemam ni struju ni vodu, ali su mi Albanci blizu, eno tamo odmah preko brega. Nisam imao nikakvih problema sa njima, ponekad prođe njihova stoka tu. Mislim da ti meštani nemaju nekakvih zlih namera, pogotovo što su nekad i oni dolazili u ovu svetinju i poštovali su je. Eventualno, ako bi došao neko sa strane, a meštani čisto sumnjam da bi pomislili na nešto loše“, govori nam o. Jovan. Na pitanje da li se boji kaže: „Nemam blagoslov da se bojim. Ma ne, a verujte, toliko sam u nekom poslu i angažovan sam i retko kad se i setim da je tu blizu narod koji je druge veroispovesti - ne razmišljam o tome.“

Na temeljima stare bogomolje sazidana je nova crkva. Pomagali su ljudi sa svih strana, jedan sveštenik je u Njujorku organizovao donatorski ručak, grčki vojnik je donirao ciglu i sasude. „Nekako se činilo da svi žele da pomognu da se ova svetinja obnovi“, zaključuje naš domaćin. U novu crkvu je ugrađen kamen od ostataka stare, a kamene ploče, delovi sarkofaga, krstova, sa hrišćanskim simoblima, svuda su oko manastira. Tu su i ostaci hrišćanske naseobine, a tokom kopanja, nađeno je puno ljudskih kostiju. U oltaru je pronađen potpuno ceo kostur, a narod ovog kraja prenosi s kolena na koleno priču da su Turci u davna vremena odsekli svešteniku glavu, koji ju je uzeo u ruke i sa njom otišao u oltar, gde je umro. Priča nam o. Jovan da je narod iz svih krajeva KiM i iz Srbije dolazio tu na praznik Mala Gospojina, čak i kad nije bila obnovljena crkva. Tu se održavao na starim temeljima narodni sabor.

Da narod voli ovu svetinju vidi se i po tome što dolaze i dalje, što pomažu o. Jovanu. Među vrednim radnicima, iako u godinama je i Branislav Vasović, zovu ga čika Branko. „Pomažem, dolazim redovno. Tu su moji preci, živimo vekovima ovde na Kosovu i Metohiji“, priča nam i kaže da su nekada Srbi i Albanci živeli zajedno, išli u školu, igrali fudbal. „Imam prijatelja dr Mijaza, koji je iz ovih krajeva, sada živi u Prištini“, govori čika Branko, a na pitanje da li je ga je skoro video i da li mu je i dalje prijatelj kaže: „Nismo se viđali poslednjih godina ali se nadam da smo i dalje prijatelji. Rat je naneo zlo veliko i Srbima i Albancima i danas nema razumevanja, oni nas ne razumeju a mi podižemo barikade, pa kako nam da Bog, videćemo šta će biti.“ Pitamo ga da li je danas teško na KiM, a čika Branko odgovara: „Nije ni lako. Teško je. Na ovakav način kako su Albanci zamislili da se živi teško je, teraju Srbe odavde sa Kosova. Ipak, ne gubim nadu i veru u Boga, uz Boga i kako bude. A za ovog čoveka, o. Jovana je najgore, ovde sam, ali tako se opredelio, Bog ga uči i čuva.“
02. decembar 2011.

Razgovarala Ljiljana Sinđelić Nikolić

 
https://www.glassrbije.org/C/index.php?option=com_content&task=view&id=90739&Itemid=57