УСАМЉЕНИЧКИ ЖИВОТ ОЦА ЈОВАНА НА КИМ

Црква посвећена Светој Петки у Цераљској реци је недавно обновљена, а пре два месеца у то усамљеничко место на северу Косова и Метохије дошао је о. Јован са благословом владике рашко призренског Теодосија. Живи усред шуме, без струје и воде, а на околним брдима су албанске куће. Путујући по манастирима на КиМ, недавно смо посетили и оца Јована.

Затичемо о. Јована око цркве и кућице која се стеснила уз брдо. Помаже му неколико људи. „Припремам се за зиму, дошли су ми пријатлеји, помажу, секу дрва, копају канал за водовод и канализацију. Овде сам већ два месеца и тако, сналазим се полако, а и људи ми помажу. Иако живим без струје и воде, ето некако се довијам“, прича насмејани и љубазни о. Јован. Иако и сам живи врло скромно, нуди нас да ручамо, да нам скува кафу или чај. Његово гостољубље, тишина коју по која птица и шум лишћа ремете, делују нестварно нама градским људима. „Лепо је овде. Кад сам био на разговору са владиком Теодосијем, прижељкивао сам да ми да благослов да дођем. Дивно је место, као да се с неба спустила ова питома котлина окружена брдима. Пријатно ми је, а то што сте рекли да сам дошао да се осамим, има мало истине и у томе, али ми долазе пријатељи, верници. Увече, кад останем сам, прија ми и сусрет са самим собом. Кад је човек у добром расположењу или како ми монаси кажемо, настројењу, лако је бити и сам и са другима. Али када је сам човек, има више времена и простора да се суочи са самим собом, да размишља на другачији начин и дубље се унесе у нека своја искушења, пресабирања“, прича о. Јован.

На околним брдима су албанске куће. „Ја сам се шалио мало кад сам дошао, рекао сам немам ни струју ни воду, али су ми Албанци близу, ено тамо одмах преко брега. Нисам имао никаквих проблема са њима, понекад прође њихова стока ту. Мислим да ти мештани немају некаквих злих намера, поготово што су некад и они долазили у ову светињу и поштовали су је. Евентуално, ако би дошао неко са стране, а мештани чисто сумњам да би помислили на нешто лоше“, говори нам о. Јован. На питање да ли се боји каже: „Немам благослов да се бојим. Ма не, а верујте, толико сам у неком послу и ангажован сам и ретко кад се и сетим да је ту близу народ који је друге вероисповести - не размишљам о томе.“

На темељима старе богомоље сазидана је нова црква. Помагали су људи са свих страна, један свештеник је у Њујорку организовао донаторски ручак, грчки војник је донирао циглу и сасуде. „Некако се чинило да сви желе да помогну да се ова светиња обнови“, закључује наш домаћин. У нову цркву је уграђен камен од остатака старе, а камене плоче, делови саркофага, крстова, са хришћанским симоблима, свуда су око манастира. Ту су и остаци хришћанске насеобине, а током копања, нађено је пуно људских костију. У олтару је пронађен потпуно цео костур, а народ овог краја преноси с колена на колено причу да су Турци у давна времена одсекли свештенику главу, који ју је узео у руке и са њом отишао у олтар, где је умро. Прича нам о. Јован да је народ из свих крајева КиМ и из Србије долазио ту на празник Мала Госпојина, чак и кад није била обновљена црква. Ту се одржавао на старим темељима народни сабор.

Да народ воли ову светињу види се и по томе што долазе и даље, што помажу о. Јовану. Међу вредним радницима, иако у годинама је и Бранислав Васовић, зову га чика Бранко. „Помажем, долазим редовно. Ту су моји преци, живимо вековима овде на Косову и Метохији“, прича нам и каже да су некада Срби и Албанци живели заједно, ишли у школу, играли фудбал. „Имам пријатеља др Мијаза, који је из ових крајева, сада живи у Приштини“, говори чика Бранко, а на питање да ли је га је скоро видео и да ли му је и даље пријатељ каже: „Нисмо се виђали последњих година али се надам да смо и даље пријатељи. Рат је нанео зло велико и Србима и Албанцима и данас нема разумевања, они нас не разумеју а ми подижемо барикаде, па како нам да Бог, видећемо шта ће бити.“ Питамо га да ли је данас тешко на КиМ, а чика Бранко одговара: „Није ни лако. Тешко је. На овакав начин како су Албанци замислили да се живи тешко је, терају Србе одавде са Косова. Ипак, не губим наду и веру у Бога, уз Бога и како буде. А за овог човека, о. Јована је најгоре, овде сам, али тако се определио, Бог га учи и чува.“
02. децембар 2011.

Разговарала Љиљана Синђелић Николић

 
https://www.glassrbije.org/C/index.php?option=com_content&task=view&id=90739&Itemid=57