Kraj ame­rič­ke im­pe­ri­je na vi­di­ku

Dr Mi­la Aleč­ko­vić Ni­ko­lić is­tak­nu­ti evrop­ski i srp­ski in­te­lek­tu­a­lac ne­u­mor­ni bo­rac za srp­sku isti­nu, za “Ogle­da­lo” go­vo­ri o Ko­sme­tu, ne­ras­ki­di­vim ve­za­ma sa na­šom ju­žnom po­kra­ji­nom. Svo­je­vr­sni am­ba­sa­dor svog ro­da uka­zu­je na ne­mi­nov­no stva­ra­nje an­ti­glo­ba­li­stič­kog sve­ta na če­lu sa Ru­si­jom.
– Na Ko­smet od­la­zim od ma­le­na, ia­ko sam ro­đe­na u Be­o­gra­du. Ta­ko sam vas­pi­ta­na. Sva­ke go­di­ne sam sa maj­kom i po­koj­nom De­san­kom Mak­si­mo­vić, kao de­te pu­to­va­la u na­šu ju­žnu po­kra­ji­nu. Bi­li su to za me­ne ve­li­čan­stve­ni ča­so­vi na­še isto­ri­je. Maj­či­na ro­đe­na tet­ka Je­le­na Tr­pi­nac je bi­la pro­fe­sor na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Ona me je, dav­no, pr­vi put od­ve­la da vi­dim ka­ko su ta­da pod ša­to­ri­ma ži­ve­li Al­ban­ci. Bi­lo je to dru­go vre­me i Al­ban­ci su bi­li mir­ni­ji ne­go da­nas, ili je ba­rem ta­ko iz­gle­da­lo. Gru­pa al­ban­skih že­na su u to vre­me sa tet­ka Je­le­nom, Srp­ki­njom, ko­ju su iz­u­zet­no po­što­va­le, pr­vi put, bez fe­re­dža, pu­to­va­le po Evro­pi. Ka­sni­je sam mno­go slu­ša­la o ocu Ma­ka­ri­ju iz De­ča­na, i nje­go­vom ču­ve­nom vi­nu, ko­je je da­ro­vao go­sti­ma. Slu­ša­la sam i o mla­dom, ne­sta­lom La­za­ru Vuč­ko­vi­ću. Po­koj­na Da­ra Je­vrić je kod nas do­la­zi­la, za­tim Ra­de Zla­ta­no­vić i mno­gi dru­gi hra­bri i da­ro­vi­ti lju­di s Ko­so­va i Me­to­hi­je. Ce­lo mo­je de­tinj­stvo ne­ras­ki­di­vo je ve­za­no za Ko­smet. Ka­da je maj­ka na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji do­bi­la Or­den ca­ra Du­ša­na, re­kla mi je ta­da: “Ja vi­še ne mo­gu da ho­dam. No­ge su mi bo­le­sne, sa­da ćeš na Ko­smet če­šće ići ti”!

• Na­pi­sa­li­ste pi­smo Ban Ki Mu­nu. Da li je va­ša ini­ci­ja­ti­va da se Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja pro­gla­si cen­trom Sr­ba sve­ta uro­di­la plo­dom?
– Sre­ćom je­ste. Pi­smo mu je upu­će­no u ime ne­ko­li­ko ve­li­kih srp­skih or­ga­ni­za­ci­ja u sve­tu, ali mi­slim da smo svi mi bi­li u te­le­pa­ti­ji. Či­ja god da su­tra bu­de, tre­ba sve­tu skre­nu­ti pa­žnju na to da je ta ze­mlja srp­ska do­tle dok su klju­če­vi Peć­ke pa­tri­jar­ši­je u ru­ka­ma tri i po mi­li­o­na Sr­ba u sve­tu. To ujed­no zna­či da mo­ra­ju da nas spro­vo­de i ču­va­ju, u bi­lo kom tre­nut­ku i bi­lo gde. Ovo je i po­ziv svim su­na­rod­ni­ci­ma da u Peć od­la­ze, spa­va­ju u Ko­na­ku, pu­tu­ju i vi­de šta od po­slo­va mo­že da se po­kre­ne, gde da se po­mog­ne. Po­vra­tak je i da­ti ne­koj fa­bri­ci srp­sko ime, na­pra­vi­ti pro­iz­vod ko­ji će u svet oti­ći sa srp­skim slo­vi­ma.
Ove go­di­ne smo bo­ra­vi­li kao evrop­ska gru­pa, a po­sle nas su do­šli Sr­bi iz Ame­ri­ke. Već je na­ja­vlje­na po­se­ta Sr­ba iz Au­stra­li­je. Ide­ja je po­če­la da ži­vi. Pri­mi­le su nas igu­ma­ni­ja Fe­vro­ni­ja, ma­ti Var­va­ra i Rad­mi­la Šu­go­vić iz Ko­la se­sta­ra iz Pe­ći. Na­ša Do­bri­la, ko­ja se po­sle vi­še de­ce­ni­ja ži­vo­ta u Pa­ri­zu vra­ti­la na svo­je Ko­so­vo, do­če­ku­je u Peć­koj pa­tri­jar­ši­ji go­ste ce­log sve­ta. Ona je svo­je­vr­sni “mi­ni­star spolj­nih po­slo­va”. Od­ne­li smo po­moć. Snab­de­li smo Go­ra­žde­vac i sa ne­ko­li­ko sto­ti­na srp­skih isto­rij­skih ča­so­pi­sa za de­cu, pre­gle­da­li me­di­cin­skim apa­ra­ti­ma sve maj­ke i igu­ma­ni­ju. Ra­sta­nak je svi­ma bio bo­lan, te­žak. Ali, od­la­sci će se, ube­đe­na sam, um­no­ži­ti.

• U Pri­zre­nu je ne­dav­no odr­ža­no pre­da­va­nje Uje­di­nje­nih na­ci­ja o po­mi­re­nju dva na­ro­da. Ta­da ste iz­la­ga­li. Reč­ju i de­lom da­li kon­kre­tan do­pri­nos za­stu­pa­ju­ći, bra­ne­ći srp­sku isti­nu. Ve­ru­je­te li u po­mi­re­nje Sr­ba i Al­ba­na­ca?
– Kao psi­ho­log ve­ru­jem u psi­ho­lo­ško po­mi­re­nje iz­me­đu svih na­ro­da pre­ko po­je­di­na­ca u tim na­ro­di­ma. Psi­ho­lo­ški ni­vo je naj­du­blji. Ni­jed­na po­li­ti­ka ne mo­že sa­svim da ga is­ko­re­ni. Ali, tu po­sto­ji zam­ka. Pod pa­ro­lom “po­mi­re­nja” če­sto se pro­tu­ra da­va­nje te­ri­ro­ri­je i da­va­nje 70 od­sto eko­no­mi­je. Jed­no­stav­no ka­žem – mo­že­mo da se po­mi­ri­mo kao lju­di, da se ne ko­lje­mo, da ne pa­li­te cr­kve. Ali, ne­ka sva­ko na­sta­vi svo­ju po­li­tič­ku bor­bu. Po­be­di­će onaj ko ima bo­lje ar­gu­men­te i vi­še sna­žnih pri­ja­te­lja u sve­tu. To sam ja­sno pre­do­či­la na po­me­nu­toj kon­fe­ren­ci­ji, po­ku­ša­ju­ći da iz­beg­nem zam­ku da po­mir­lji­vost zna­či da­va­nje te­ri­to­ri­je i eko­no­mi­je, re­sur­sa i ru­da, da­kle na­šeg bo­gat­stva.

• Na­kon sve­ga što nam se de­si­lo šta mi­sli­te mo­že li da­nas se ve­ro­va­ti Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma?
– I da­lje ve­ru­jem u Uje­di­nje­ne Na­ci­je, ne­ka­da­šnje “Dru­štvo na­ro­da”, jer je to sve što nam je osta­lo. Za­to sam i pri­sta­la da pre­da­jem na nji­ho­vom fa­kul­te­tu. Uje­di­nje­ne Na­ci­je su i da­lje pod ame­rič­kom kon­tro­lom. Ali, ona po­la­ko po­pu­šta, jer je ne­za­do­volj­stvo u sve­tu ogrom­no. Aro­gan­ci­ja je do­sti­gla ta­kav ste­pen da funk­ci­o­ne­ri dru­gih ze­ma­lja mo­ra­ju da se iz­vi­nja­va­ju kad god skre­nu od an­glo­sak­son­ske po­li­tič­ke ili je­zič­ke li­ni­je. Za­to sam na­mer­no pi­smo Ban Ki Mu­nu pi­sa­la na fran­cu­skom je­zi­ku, ko­ji on na­rav­no zna i go­vo­ri. Sa ame­rič­kim i en­gle­skim funk­ci­o­ne­ri­ma od sa­da go­vo­rim is­klju­či­vo na fran­cu­skom ili ru­skom je­zi­ku. Tek ta­da smo rav­no­prav­ni. Ne­ma ni­ka­kve vi­so­ke po­li­ti­ke ako se za­ne­ma­re iden­ti­te­ti dru­gih na­ro­da.

Po­be­đe­ni po­bed­nik

U knji­zi “O Do­mu i Is­ko­nu” pi­sa­la sam o na­šem ar­he­tip­skom psi­ho­lo­škom i mo­ral­nom čvo­ru ko­ji sam pod­ve­la pod je­dan na­slov Alek­san­dra Di­me “Po­be­đe­ni po­bed­nik”, po­ku­ša­va­ju­ći da ob­ja­snim ka­kav je trag u psi­hi mo­ra­la da osta­vi či­nje­ni­ca da ste u ko­sov­skoj bit­ci mo­ral­no po­be­di­li, ali fi­zič­ki go­to­vo ne­sta­li. Da­nas gle­da­mo to isto.

Ve­ru­jem da će se za ne­ko­li­ko go­di­na Uje­di­nje­ne Na­ci­je iz­ba­vi­ti iz kan­dži ame­rič­kog tu­tor­stva, kao i UNE­SKO, i opet po­sta­ti mul­ti­po­lar­ne. Ve­ru­jem i da će naš vek bi­ti vek ob­no­ve Uje­di­nje­nih Na­ci­ja, ili tog ve­ka uop­šte ne­će bi­ti, da pa­ra­fra­zi­ram Mal­roa.
• Vi ste član vr­lo ozbilj­ne Me­đu­na­rod­ne po­li­tič­ke gru­pe. Re­ci­te nam ne­što o to­me.
– Pr­vo­bit­no, ru­ska ad­mi­ni­stra­ci­ja ini­ci­ra­la je jed­nu “In­ter­na­ci­o­nal­nu po­sma­trač­ku gru­pu’ ko­ja je tre­ba­lo da bu­de ne­ka vr­sta pan­da­na po­sto­je­ćoj “Me­đu­na­rod­noj kri­znoj gru­pi” za ko­ju svi zna­ju da je fi­nan­si­ra Va­šing­ton i ko­ja ima svo­je La­jo­ne po ce­lom sve­tu, sku­pe bi­roe, pri­lič­no sred­sta­va i oba­ve­zu da stva­ra kri­ze, a za­tim za njih pred­la­že ame­rič­ka re­še­nja, od­no­sno uti­caj. Već raš­či­šća­va­ju­ći te­ren sa sek­ta­ma i “ne­vla­di­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma” ko­je pla­ća­ju ne­ke uda­lje­ne vla­de, ru­ski pred­sed­nik je shva­tio da mo­ra da na­pra­vi ne­što slič­no. Ini­ci­ja­ti­va je bi­la vr­lo ši­ro­ka i oda­zva­li su se naj­o­bra­zo­va­ni­ji i naj­slo­bod­ni­ji lju­di na Za­pa­du. Uvek in­si­sti­ram na to­me da sam Srp­ki­nja, ia­ko po­ziv za mi­si­je do­bi­jem na fran­cu­sku adre­su. Do sa­da smo ima­li po­sma­trač­ki re­fe­ren­dum u Prid­nje­stro­vlju, od­lu­ke u ju­žnoj Ose­ti­ji, re­fe­ren­dum i iz­bo­re u Jer­me­ni­ji i Ka­ra­ba­hu, iz­bo­re u Ve­ne­cu­e­li, skup na vi­so­kom ni­vou o NA­TO pak­tu u Mo­skvi... Ako Tek­sas ili Kve­bek bu­du tra­ži­li ne­za­vi­snost, on­da će­mo jed­nog da­na ići i ta­mo. Mi smo i po­sma­tra­či i ana­li­ti­ča­ri. Svi an­ti­glo­ba­li­stič­ki umo­vi sve­ta ko­ji ne­će he­ge­mo­ni­ju jed­ne voj­ne si­le, pri­klju­či­li su se na­ma. Ame­ri­ka tr­pi di­plo­mat­ske uda­re već vi­še go­di­na. Ru­še­nje im­pe­ri­je, sa­svim si­gur­no je po­če­lo, kraj te ere je na vi­di­ku, ka­ko bi re­kao Kup­šan.

• Ka­ko do­ži­vlja­va­te Ru­si­ju, a ka­ko Fran­cu­sku, gde du­go ži­vi­te?
– Da­nas se sti­dim fran­cu­skog pred­sed­ni­ka i mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va, ali mi­slim da će br­zo do­ći vre­me ka­da će žen­ska ru­ka po­ve­sti Fran­cu­sku. Ze­mlja će se vra­ti­ti na po­li­tič­ku sce­nu ili ka­da De­go­li­sti pre­u­zmu po­lu­ge vla­sti, ili ka­da Se­go­len Ro­jal sa le­vog cen­tra po­sta­ne pred­sed­nik, ili u sa­ve­zu oba, jer je tra­di­ci­ja “so­ci­jal­nih De­go­li­sta” u Fran­cu­skoj od 60-ih go­di­na – naj­ja­ča.
U Ru­si­ji imam fa­mi­li­ju po ocu i ta­mo če­sto idem. Ne­ma vi­še ni­jed­nog svet­skog re­še­nja bez Ru­si­je. Ne­ma ni­jed­ne ze­mlje ko­ja ho­će do­bro da se gre­je, bez Ru­si­je. Ume­sto da Sr­bi­ja is­ko­ri­sti svo­ju ogrom­nu pred­nost bli­sko­sti s Ru­si­jom, mi se po­na­ša­mo kao ši­zo­fre­ni­čar či­ja le­va ru­ka ce­pa ono što je na­pi­sa­la de­sna i obr­nu­to.

• Bi­li ste u Prid­nje­stro­vlju, Ka­ra­ba­hu, u ju­žnoj Ose­ti­ji. Da li po­sto­ji ve­za ta­mo­šnjih re­fe­ren­du­ma sa ko­smet­skim pro­ble­mom?
– Ne po­sto­ji. Pred­sed­nik ju­žne Ose­ti­je Edu­ard Ko­koj­ti iz­ja­vio je da nji­ho­va ne­za­vi­snost ni­ka­kve ve­ze ne­ma sa Ko­so­vom, jer to uop­šte ni­je isto. Ose­ti­ja je ušla u sa­stav ru­ske im­pe­ri­je mno­go pre gru­zij­skog car­stva i Ose­ti­ni su na svo­joj sta­roj ze­mlji iz­bo­ri­li sa­mi po ta­da va­že­ćem usta­vu, svo­ju ne­za­vi­snost – ka­že Ko­koj­ti. On is­ti­če da se oni ni­ka­ko ne mo­gu upo­re­di­ti sa Al­ban­ci­ma ko­je gu­ra­ju spo­lja Ame­ri­kan­ci. Na Ko­so­vu su ame­rič­ke ba­ze, u Ose­ti­ji ne. Kao što vi­di­te, ose­tij­ski pred­sed­nik od­lič­no vi­di ge­o­po­li­tič­ku raz­li­ku. Ta­ko­đe, naš pri­ja­telj, pred­sed­nik Prid­nje­stro­vlja, Igor Smir­nov, ko­ji je po­slao ne­ko­li­ko fla­ša naj­bo­ljeg prid­nje­strov­skog ko­nja­ka za srp­ske pri­ja­te­lje, ta­ko­đe tvr­di da Prid­nje­stro­vlje ne­ma ve­ze sa Ko­sme­tom. To go­vo­ri i nje­gov pred­sed­nik par­la­men­ta Gri­go­ri Ste­pa­no­vič Ma­ra­ku­ca. I u Jer­me­ni­ji, od­no­sno još da­lje u Ar­ca­hu, ko­ga Tur­ci zo­vu Ka­ra­bah, na sta­roj jer­men­skoj ze­mlji, jer­men­ski pred­stav­ni­ci su mi ja­sno sta­vi­li do zna­nja da ne­za­vi­snost Ar­ca­ha ni­ka­kve ve­ze ne­ma sa Ko­sme­tom i da oni po­dr­ža­va­ju srp­ski na­rod!
Kao što vi­di­te, pri­ča o me­đu­na­rod­nom pra­vu, ko­ja ka­že: “ako se uzme jed­nom, mo­že svi­ma”, je­ste na­čel­na ko­ju po­na­vlja­mo kao prin­cip, ali ona sa­ma ne zna­či ni­šta dok se ne pre­ci­zi­ra ge­o­po­li­tič­ki kon­tekst. Ni­je va­žno gde sve u sve­tu “po­sto­ji Ko­so­vo”, ne­go gde je sli­čan ge­o­po­li­tič­ki kon­tekst, od­no­sno gde su sprem­ni da nas po­dr­že. Sve ovo i ula­zi u me­đu­na­rod­no pra­vo, jer ako je ne­što po­sta­lo deo ne­ke dru­ge te­ri­to­ri­je ta­ko što je ote­to si­lom, me­đu­na­rod­no pra­vo mo­ra da oprav­da nje­go­vo vra­ća­nje u pr­vo­bit­no sta­nje. Za­to bi po­red to­ga što po­na­vlja­mo flo­sku­lu o me­đu­na­rod­nom pra­vu, tre­ba­lo da raz­vi­ja­mo od­no­se sa tim na­ro­di­ma i ze­mlja­ma, a mi, u Jer­me­ni­ji čak ne­ma­mo ni am­ba­sa­du. Sve te ze­mlje su u ge­o­po­li­tič­kom sa­ve­zu sa Ru­si­jom.

Po­ru­ka Jer­me­na

Jer­me­ni nam ka­žu: “Vi Sr­bi tre­ba da vra­ti­te Ko­so­vo i Me­to­hi­ju kao što smo mi vra­ti­li Ar­cah ko­ji nam je pan­tur­ki­stič­ki Azer­bej­džan uz po­dr­šku Ame­ri­ke oteo. Zna­mo da je za vas Ko­smet ko­lev­ka, jer je i Ar­cah to za nas Jer­me­ne.

Uko­li­ko se do­go­di da Al­ban­ci uni­la­te­ral­no pri­zna­ju Ko­so­vo i Me­to­hi­ju uz po­moć Ame­ri­ke, na­ša dr­ža­va mo­ra da i da­lje in­si­sti­ra na ce­li­ni te­ri­to­ri­je uz osla­nja­nje na Ru­si­ju, ali i Sr­bi tre­ba istog tre­nut­ka da pro­gla­se Ko­sov­sku Mi­tro­vi­cu, Le­po­sa­vić, Zu­bin Po­tok... za “slo­bod­ne gra­do­ve”.
• Od de­ve­de­se­tih go­di­na ste ne­po­ko­le­blji­vi bo­rac za pra­va ma­lih na­ro­da, u ne­koj vr­sti pa­ra­lel­ne di­plo­ma­ti­je, bo­rac za an­ti­glo­ba­li­zam, za mul­ti­po­lar­ni svet. Ima li prav­de?
– Pre­da­va­la sam psi­ho­lo­gi­ju mo­ra­la i o to­me mo­gu ne­što da ka­žem. Prav­de ne­ma u sve­tu u ko­me se “pra­ved­no” sve­de is­klju­či­vo na prin­cip ko­ri­sno­sti. Prav­de ne­ma u sve­tu an­glo­sak­son­skog uti­li­ta­ri­zma, ali je ima u sve­tu Sta­rih Gr­ka, is­toč­nih Hri­šća­na, i Kan­tov­ske de­on­to­lo­gi­je. Ima je u naj­sta­ri­jem srp­skom “mo­ral­nom im­pe­ra­ti­vu” iz sred­njeg ve­ka: “Ne­moj si­ne go­vo­ri­ti kri­vo, ni po ba­bu, ni po stri­če­vi­ma, već po prav­di Bo­ga isti­no­ga...” •