Крај америчке империје на видику
Др Мила Алечковић Николић истакнути европски и српски интелектуалац неуморни борац за српску истину, за “Огледало” говори о Космету, нераскидивим везама са нашом јужном покрајином. Својеврсни амбасадор свог рода указује на неминовно стварање антиглобалистичког света на челу са Русијом.
– На Космет одлазим од малена, иако сам рођена у Београду. Тако сам васпитана. Сваке године сам са мајком и покојном Десанком Максимовић, као дете путовала у нашу јужну покрајину. Били су то за мене величанствени часови наше историје. Мајчина рођена тетка Јелена Трпинац је била професор на Косову и Метохији. Она ме је, давно, први пут одвела да видим како су тада под шаторима живели Албанци. Било је то друго време и Албанци су били мирнији него данас, или је барем тако изгледало. Група албанских жена су у то време са тетка Јеленом, Српкињом, коју су изузетно поштовале, први пут, без фереџа, путовале по Европи. Касније сам много слушала о оцу Макарију из Дечана, и његовом чувеном вину, које је даровао гостима. Слушала сам и о младом, несталом Лазару Вучковићу. Покојна Дара Јеврић је код нас долазила, затим Раде Златановић и многи други храбри и даровити људи с Косова и Метохије. Цело моје детињство нераскидиво је везано за Космет. Када је мајка на Косову и Метохији добила Орден цара Душана, рекла ми је тада: “Ја више не могу да ходам. Ноге су ми болесне, сада ћеш на Космет чешће ићи ти”!
• Написалисте писмо Бан Ки Муну. Да ли је ваша иницијатива да се Пећка патријаршија прогласи центром Срба света уродила плодом?
– Срећом јесте. Писмо му је упућено у име неколико великих српских организација у свету, али мислим да смо сви ми били у телепатији. Чија год да сутра буде, треба свету скренути пажњу на то да је та земља српска дотле док су кључеви Пећке патријаршије у рукама три и по милиона Срба у свету. То уједно значи да морају да нас спроводе и чувају, у било ком тренутку и било где. Ово је и позив свим сународницима да у Пећ одлазе, спавају у Конаку, путују и виде шта од послова може да се покрене, где да се помогне. Повратак је и дати некој фабрици српско име, направити производ који ће у свет отићи са српским словима.
Ове године смо боравили као европска група, а после нас су дошли Срби из Америке. Већ је најављена посета Срба из Аустралије. Идеја је почела да живи. Примиле су нас игуманија Февронија, мати Варвара и Радмила Шуговић из Кола сестара из Пећи. Наша Добрила, која се после више деценија живота у Паризу вратила на своје Косово, дочекује у Пећкој патријаршији госте целог света. Она је својеврсни “министар спољних послова”. Однели смо помоћ. Снабдели смо Гораждевац и са неколико стотина српских историјских часописа за децу, прегледали медицинским апаратима све мајке и игуманију. Растанак је свима био болан, тежак. Али, одласци ће се, убеђена сам, умножити.
• У Призрену је недавно одржано предавање Уједињених нација о помирењу два народа. Тада сте излагали. Речју и делом дали конкретан допринос заступајући, бранећи српску истину. Верујете ли у помирење Срба и Албанаца?
– Као психолог верујем у психолошко помирење између свих народа преко појединаца у тим народима. Психолошки ниво је најдубљи. Ниједна политика не може сасвим да га искорени. Али, ту постоји замка. Под паролом “помирења” често се протура давање терирорије и давање 70 одсто економије. Једноставно кажем – можемо да се помиримо као људи, да се не кољемо, да не палите цркве. Али, нека свако настави своју политичку борбу. Победиће онај ко има боље аргументе и више снажних пријатеља у свету. То сам јасно предочила на поменутој конференцији, покушајући да избегнем замку да помирљивост значи давање територије и економије, ресурса и руда, дакле нашег богатства.
• Након свега што нам се десило шта мислите може ли данас се веровати Уједињеним нацијама?
– И даље верујем у Уједињене Нације, некадашње “Друштво народа”, јер је то све што нам је остало. Зато сам и пристала да предајем на њиховом факултету. Уједињене Нације су и даље под америчком контролом. Али, она полако попушта, јер је незадовољство у свету огромно. Ароганција је достигла такав степен да функционери других земаља морају да се извињавају кад год скрену од англосаксонске политичке или језичке линије. Зато сам намерно писмо Бан Ки Муну писала на француском језику, који он наравно зна и говори. Са америчким и енглеским функционерима од сада говорим искључиво на француском или руском језику. Тек тада смо равноправни. Нема никакве високе политике ако се занемаре идентитети других народа.
Побеђени победник
У књизи “О Дому и Искону” писала сам о нашем архетипском психолошком и моралном чвору који сам подвела под један наслов Александра Диме “Побеђени победник”, покушавајући да објасним какав је траг у психи морала да остави чињеница да сте у косовској битци морално победили, али физички готово нестали. Данас гледамо то исто.
Верујем да ће се за неколико година Уједињене Нације избавити из канџи америчког туторства, као и УНЕСКО, и опет постати мултиполарне. Верујем и да ће наш век бити век обнове Уједињених Нација, или тог века уопште неће бити, да парафразирам Малроа.
• Ви сте члан врло озбиљне Међународне политичке групе. Реците нам нешто о томе.
– Првобитно, руска администрација иницирала је једну “Интернационалну посматрачку групу’ која је требало да буде нека врста пандана постојећој “Међународној кризној групи” за коју сви знају да је финансира Вашингтон и која има своје Лајоне по целом свету, скупе бирое, прилично средстава и обавезу да ствара кризе, а затим за њих предлаже америчка решења, односно утицај. Већ рашчишћавајући терен са сектама и “невладиним организацијама” које плаћају неке удаљене владе, руски председник је схватио да мора да направи нешто слично. Иницијатива је била врло широка и одазвали су се најобразованији и најслободнији људи на Западу. Увек инсистирам на томе да сам Српкиња, иако позив за мисије добијем на француску адресу. До сада смо имали посматрачки референдум у Придњестровљу, одлуке у јужној Осетији, референдум и изборе у Јерменији и Карабаху, изборе у Венецуели, скуп на високом нивоу о НАТО пакту у Москви... Ако Тексас или Квебек буду тражили независност, онда ћемо једног дана ићи и тамо. Ми смо и посматрачи и аналитичари. Сви антиглобалистички умови света који неће хегемонију једне војне силе, прикључили су се нама. Америка трпи дипломатске ударе већ више година. Рушење империје, сасвим сигурно је почело, крај те ере је на видику, како би рекао Купшан.
• Како доживљавате Русију, а како Француску, где дуго живите?
– Данас се стидим француског председника и министра спољних послова, али мислим да ће брзо доћи време када ће женска рука повести Француску. Земља ће се вратити на политичку сцену или када Деголисти преузму полуге власти, или када Сеголен Ројал са левог центра постане председник, или у савезу оба, јер је традиција “социјалних Деголиста” у Француској од 60-их година – најјача.
У Русији имам фамилију по оцу и тамо често идем. Нема више ниједног светског решења без Русије. Нема ниједне земље која хоће добро да се греје, без Русије. Уместо да Србија искористи своју огромну предност блискости с Русијом, ми се понашамо као шизофреничар чија лева рука цепа оно што је написала десна и обрнуто.
• Били сте у Придњестровљу, Карабаху, у јужној Осетији. Да ли постоји веза тамошњих референдума са косметским проблемом?
– Не постоји. Председник јужне Осетије Едуард Кокојти изјавио је да њихова независност никакве везе нема са Косовом, јер то уопште није исто. Осетија је ушла у састав руске империје много пре грузијског царства и Осетини су на својој старој земљи изборили сами по тада важећем уставу, своју независност – каже Кокојти. Он истиче да се они никако не могу упоредити са Албанцима које гурају споља Американци. На Косову су америчке базе, у Осетији не. Као што видите, осетијски председник одлично види геополитичку разлику. Такође, наш пријатељ, председник Придњестровља, Игор Смирнов, који је послао неколико флаша најбољег придњестровског коњака за српске пријатеље, такође тврди да Придњестровље нема везе са Косметом. То говори и његов председник парламента Григори Степанович Маракуца. И у Јерменији, односно још даље у Арцаху, кога Турци зову Карабах, на старој јерменској земљи, јерменски представници су ми јасно ставили до знања да независност Арцаха никакве везе нема са Косметом и да они подржавају српски народ!
Као што видите, прича о међународном праву, која каже: “ако се узме једном, може свима”, јесте начелна коју понављамо као принцип, али она сама не значи ништа док се не прецизира геополитички контекст. Није важно где све у свету “постоји Косово”, него где је сличан геополитички контекст, односно где су спремни да нас подрже. Све ово и улази у међународно право, јер ако је нешто постало део неке друге територије тако што је отето силом, међународно право мора да оправда његово враћање у првобитно стање. Зато би поред тога што понављамо флоскулу о међународном праву, требало да развијамо односе са тим народима и земљама, а ми, у Јерменији чак немамо ни амбасаду. Све те земље су у геополитичком савезу са Русијом.
Порука Јермена
Јермени нам кажу: “Ви Срби треба да вратите Косово и Метохију као што смо ми вратили Арцах који нам је пантуркистички Азербејџан уз подршку Америке отео. Знамо да је за вас Космет колевка, јер је и Арцах то за нас Јермене.
Уколико се догоди да Албанци унилатерално признају Косово и Метохију уз помоћ Америке, наша држава мора да и даље инсистира на целини територије уз ослањање на Русију, али и Срби треба истог тренутка да прогласе Косовску Митровицу, Лепосавић, Зубин Поток... за “слободне градове”.
• Од деведесетих година сте непоколебљиви борац за права малих народа, у некој врсти паралелне дипломатије, борац за антиглобализам, за мултиполарни свет. Има ли правде?
– Предавала сам психологију морала и о томе могу нешто да кажем. Правде нема у свету у коме се “праведно” сведе искључиво на принцип корисности. Правде нема у свету англосаксонског утилитаризма, али је има у свету Старих Грка, источних Хришћана, и Кантовске деонтологије. Има је у најстаријем српском “моралном императиву” из средњег века: “Немој сине говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога...” •
- Извор
- Српскоо огледало
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
19. маја на београдском аеродрому упокојио се јеромонах Роман (Матјушин) — песник са гитаром, монах и човек који је Србију носио дубоко у срцу....
9. маја 1945. године у 00:43 по московском времену у Берлину је потписана безусловна капитулација нацистичке Немачке....
У Москви је представљен пројекат споменика пуковнику Николају Николајевичу Рајевском, који ће бити постављен на југу Србије....
У свечаној и достојанственој атмосфери у Руском дому у Београду, отворена је изложба поводом великог јубилеја: 110 година од формирања Прве српске добровољачке дивизије. Ова изложба окупила је љубитеље...
Izložba slika tri umetnice - Irene Lazić, Ružice Mitrović i Ivane Stanisavljević Negić biće otvorena u četvrtak u Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju. Otvaranje izložbe je zakazano za 18....
Џингисиди, како се називају потомци великог освајача, чинили су политичку елиту моћне монголске државе Златне хорде....
Остале новости из рубрике »
















