Porodica Đukanović je glavni problem Crne Gore

  Sada, bolje nego ikada, na osnovu svega što se događa u vezi sa  Kombinatom aluminijuma, vidimo kako se obavljaju privatizacije u Crnoj  Gori. Sada nam iskrsavaju laži, uvijek iste vlasti, o tome kako je  narečeni posao bio uspješan, koristan i značajan. Sada, kao na dlanu i  na svojoj koži osjećamo da smo prevareni i da nas očekuje vraćanje možda i  svih dugova, više od 300 miliona dolara, ruskog vlasnika KAP-a, En-plus  grupe.

Da li je ovako nešto očekivao i kakve će biti posljedice po ekonomiju,  pitam profesora Univerziteta Mediteran, Milenka Popovića sa kojim  razgovaram o našoj ekonimiji, sumnjivim i propalim privatizacijama,  baknarskom sektoru i Prvoj banci porodice Đukanović, krizi eura i stanju  ekonomije na globalnom planu.

Kako bi najkraće opisali svu ovu situaciju sa KAP-om? Šta se događa?

Ovo šoićevsko pitanje - šta se događa? – je dio odgovora: mi u stvari  živimo u šoićevskim vremenima. Moglo bi se na to pitanje odgovoriti i  onom anegdotom u kojoj knjaz Nikola u pismu pita ondašnju dvorsku ludu Iva  Vranu: Znamo da si, no ne znamo đe si? Ili još bolje: ovih dana  predsjednik crnogorskog parlamenta je iznio tezu da ovdje može biti  riječi ili o velikom neznanju ili o teškoj korupciji. Dan nakon toga je  isti čovjek u parlamentu ustvrdio da ako je u pitanju neznanje onda tu  nema krivice pa ni kazne. Pozvao se čak na bibliju. I to na latinskom.  Uvjerljivo, nema šta. Sve mi se čini, kako je krenulo, da ulazimo u novu  fazu u razvoju SDPS vlasti. Nešto ala "al sam blesav, al sam blesav".

Kako komentarišete ponašanje ruskog vlasnika?

Kuznjecov djeluje jako samouvjereno. Kao da je ključar podruma velikih  tajni. Prepada nas velikim odštetnim zahtjevima. Sam ili u saradnji sa  nekim domaćim. Vidjećemo. U svakom slučaju treba ga ignorisati i vratiti  kombinat u državno vlasništvo. Pa makar podrum eksplodirao.

Da ste u mogućnosti da odlučujete, da ste na mjestu Igora Lukšića, šta  biste u ovom trenutku uradili sa KAP-om? Kako tumačite stav da KAP treba  ugasiti jer je neodrživ i neisplativ za malu Crnu Goru ?

Ovakav KAP je već na nivou projekta neisplativ. Pogotovo je neisplativ  sa stanovišta crnogorskog javnog interesa. Ja, međutim, mislim da ako bi  bili u stanju da razvijemo preradu aluminijuma i time kompletiramo  aluminijumski kompleks onda imamo jake razloge da na ovu djelatnost  gledamo kao na krucijalnu za crnogorsku privredu. Rješenje je da se  kompletan aluminijumski kompleks, prvo, organizaciono-tehnološki  prestruktuira i, drugo, zadrži u državnom vlasništvu, tj. da bude  organizovan kao državna korporacija. Prva stvar koju treba učiniti je  vertikalna integracijom nekog izdvojenog energetskog resursa sa KAP-om  kako bi se prevazišao problem koordinacije na relaciji električna  energija - primarni aluminjum i izbjegli problemi koje bi drugačija  rješenja mogla stvarati kada dođe do EU integracija (zabrana subvencija).  Pod primarnim aluminijumom ja podrazumijevam kompletnu proizvodnu  liniju od boksita, preko glinice do aluminijum.

Drugo i mnogo važnije, ponovnim aktiviranjem istraživačko-razvojnog  centra bi se KAP-u nametnuo mandat razvoja poslovnih ideja vezanih za  više faze prerade aluminijuma. Za početak bi se sa ingota moglo preći na  trupce, čime se po toni aluminijuma dobija dodatnih 200 do 250 $. Potom  bi se, uz male investicije, moglo preći na one proizvode koji nisu  markentiški intenzivni, poput raznih proizvoda koji se prodaju kao  berzanska roba, a koji po toni aluminijuma dodaju jos nekih 1.000 $ do  1.300 $. Konačno bi se vremenom prešlo i na one proizvode koji traže  veći kapacitet u domenu marketinga a koji još više dodaju po toni  aluminijuma.

Treba primijetiti da se na ovaj način dobija jeftina struja samo ako je  energetski resurs pripojen po nižoj cijeni od realne. Ovo zato jer se  realna vrijednost resursa dobija polazeći od njegovih tokova prinosa  računatih na osnovu tržisne cijene struje, po kojoj se, kao što znamo,  ne isplati proizvoditi primarni aluminjum. Dakle, i ovdje imamo posla sa  subvencijama iz čega slijedi da bi mi kao država, ako bi se i dalje  zadržali samo na primarnom aluminijumu, i dalje bili na gubitku iako se  to knjigovodstveno ne bi vidjelo. Upravo da bi taj gubitak nadoknadili mi  moramo nužno razviti i preradu aluminjuma. Uz to, jedino je iz ove  dodatne vrijednosti koju stvara prerada, moguće nadoknaditi i ekološke  troškove, koji su ovdje vrlo veliki. Uz to generira se značajna  zaposlenost i revitalizuje pozicija naše tehnicke inteligencije, koja,  ako se ovako nastavi, može potpuno isčeznuti. To vam, budite sigurni, ni  jedan strani investitor neće uraditi. Pošto je to tako, ispada da je  jedini način da se ova delatnost učini društveno isplativom taj da se  cijelo jezgro kompleksa organizuje kao državna korporacija.

Kako tumačite stav da KAP treba ugasiti jer je neodrživ i neisplativ za malu Crnu Goru?

Pošteno govoreći ova ideja, koju je još pre petnaestak godina kandidovao  profesor Božo Kovač a nedavno ponovo aktuelizirao inžinjer Vasilije  Miličković, je ne samo legitimna, jer je bolja od postojeće kombinacije,  već je u ovom času izgleda mnogo izvjesnija. Naime, alternativa koju ja  zagovaram je bila moguća prije desetak godina. U ovoj dramatičnoj  situaciji, nažalost, pokušaj da se tako nešto realizuje može ličiti na  nečiji vapaj da se, dok kuća gori, vidi da li treba promijeniti  elektro-instalaciju kako ne bi došlo do požara. Bojim se da će na kraju  jedino moguće rješenje biti gašenje KAP-a. Ne slažem se, međutim,  principijelnio sa stavom da je razvoj prerade da bi se pokrili gubici na  primarnom aluminijumu besmislen jer, navodno, možemo uvoziti aluminijum  i razvijati preradu. Možemo, ali samo do nivoa naše tražnje, koja je  beznačajna, a ne do nivoa od 120 hiljda tona čija prerada bi generirala  dodatni prihod od 120 do 144 miliona eura.

Do skoro se govorilo da je država najgori upravljač preduzeća. Sada se mnoge firme vraćaju ponovo u državno vlasništvo?

Pa, oni koji su tako govorili nijesu preskočili dalje od Boljara, mada,  izgleda, ni tamo, preko Boljara, nije mnogo bolja situacija. U svakom  slučaju, svaki školovani ekonomista zna koje su to situacije kada je  najbolji medij drustvene koordinacije tržište a kada je najbolji medij  država i, posebno, na koji način to država treba da učini. Takođe, svaki  školovani ekonomista zna da se obično država kao koordinator javlja tamo  gde su mane tržista najveće a mane države najmanje. U konkretnom slučaju  aluminijumskog kompleksa imamo fenomen koji je poznata kao nepotpuno  tržište. Još konkretnije, imamo slučaj nemogućnosti tržišne koordinacije  komplementarnih djelatnosti proizvodnje struje, primarnog aluminijuma i  viših faza prerade aluminjuma. Još jednostavnije, pošto je po ekonomskim  cijenama struje neisplativo proizvoditi primarni aluminijum, slijedi da  nije moguće razviti ni preradu aluminijuma. Kada bi, međutim, na neki  drugi način bilo moguće kompletirati cio kompleks ispostavilo bi se da  je on kao cjelina jako isplativ. Pošto tržište taj posao nije u stanju da  obavi, jedini način je da se jezgro kompleksa organizuje kao državna  korporacija. Dakle, ako država i dalje nastavi da traži strane partnere, a  kao sto vidimo hoće, opet ćemo biti na gubicima, mada se to možda u  novoj kombinaciji neće primjećivati gledajući knjigovodstvene iskaze.

Vlada je za kredite KAP-a prema tri inostrane banke položila garancije  vrijedne 132 miliona eura, a neplaćanje samo jedne rate od strane  aluminijumske kompanije moglo bi da izazove aktiviranje cjelukupnog  iznosa garancija koje je položila Vlada. Koliko je realno da se dogodi  da dođemo u situaciju da vraćamo svih 132 miliona duga?

To će se gotovo sigurno desiti mada se knjigovodstvenim trikovima to može  i sakriti. To je samo jedna od mnoštva katastrofalnih posljedica  politike privatizacije i ekonomske politike uopšte koju je u prethodnoj  deceniji vodila ova vlast.

Kako bi se to odrazilo na crnogorsku privredu?

Dug od Dojče banke od 22 miliona i aktiviranje garancija će se platiti  novim zaduživanjem Vlade. Pod pretpostavkom da BDP u narednoj godini bude  na projektovanom nivou to znači da će nivo duga porasti sa sadašnjih 45%  na 50% BDP-a. S obzirom da je projekcija Vlade o rastu BDP-a zasnovana  na restriktivnoj pretpostavci o nivou javne potrošnje, dakle na nečemu  što nijesmo imali u 2011. kada smo ostvarili solidan rast od oko 2%, ja  ne vjerujem da je u narednoj godini moguće ostvariti projektovani rast  BDP-a od 2%, što znači da će porast zaduženosti Vlade biti još veći.  Pošto u ovim uslovima nije izvjesno očekivati neka značajnije strane  direktne investicije, pokušaj da se rast ekonomije ipak održi na nivou  od 2% jedino je moguće ostvariti rastom javne potrošnje, što je opet  jedino moguće ostvariti novim zaduživanjem države. Izgleda da smo upali u  spiralu opasnog zaduživanja. To, s obzirom na dužinu ove krize, nije  neočekivano. Aktiviranje garancija za KAP će samo doprinijeti da se to  desi i prije nego se očekivalo.

Sada kada, kao na dlanu, vidimo posljedice prodaje KAP-a, šta možete reći o toj privatizaciji?

Ova je tipičan primer privatizacije putem tenderskog nalaženja strateškog  partnera pri čemu se polazi od više kriterije prilikom njihovog  rangiranja i izbora. Sama činjenica da se polazi od više kriterija –  isplaćena gotovina, obećane investicije i socijalni program - nije  teorijski sporna ali u našim uslovima, u uslovima korupcijom potpuno  zarobljene države, se ona pretvara u pravu farsičnu otimačinu i pljačku.  Prvo, primjena više neuporedivih kriterija otvara mogućnost arbitrarnog  vrednovanja tih kriterija i izbora partnera koji je po volji domaćih  “vlasnika” procesa privatizacije. Drugo, još značajnije, umjesto da se  obećanja iz ugovora o privatizaciji striktno ispunjavaju od njih se, pod  raznim izgovorima, odstupa, dolazi do “evolucije” ugovora, do aneksa  kojima se partner oslobađa pojedinih obaveza ili mu se čak daju  subvencije i garancije za kredite. Upravo smo sve ovo imali u slučaju  privatizacije KAP-a. Preduzeće je, podsjećam, pod obrazloženjem da je,  zbog dugova, njegova neto imovina mala, prvo prodato za samo četrdesetak  miliona eura. Potom je, što smo naknadno saznali, Vlada preuzela oko 200  miliona njegovog duga na sebe. Po osnovu subvencija za struju i ostalo  dobio je oko 300 miliona eura. Potom se zadužio, kažu za skoro 350  miliona eura, a sada će 132 miliona tih kredita biti konvertovano u dug  države. To vam dođe preko 600 miliona eura koje su građani Crne Gore  platili ili će platiti za ovu poslovnu kombinaciju naših “vlasnika”  privatizacije. Za te pare smo mogli izgraditi dva nova kombinata koji bi  bili stopostotno u našem vlasništvu. Umjesto toga dobili smo  “poravnanje” prema kojem je Država Crna Gora vlasnik samo 50% akcija ovog  izraubovanog kombinata. Ovo se, naravno, odnosi samo na aranžman sa  Deripaskom. Ako bi tome dodali i prethodnu “romansu” sa Glenkorom, koja  je od prilike po gubicima za Crnu Goru sličnih razmera, onda je valjda  sve jasno.

Ista stvar se desila i sa 26 miliona duga Željezare. Koji su mogući scenariji kada je u pitanju ta firma?

Ista je to situacija kao i sa KAP-om. Iznosi su, doduše, nešto niži ali  je zato ova tragi-komedija daleko urnebesnija. Prije svega, Željezaru već  četiri puta dajemo na korišćenje raznim anonimnim, na brzinu sklepanim,  firmama sa raznoraznih egzotičnih ostrva, koji je dobro izmuzu i potom,  često bježeći glavom bez obzira, napuštaju. Ovdje doslovno imamo posla  sa nečim što se može nazvati Trafiking preduzeća: Vlada je ovde makro,  strateški partneri klijenti, a firme i njihovi radnici žrtve trafikinga.  Dalje, ovdje imamo strateške partnere koji ulaze u takav galimatijas  transakcija sa povezanim firmama da to ni Agata Kristi ne bi raspetljala.  Pravi maskenbal. Strateški partneri kao, što bi rekli primorci,  feštađuni.

Kako tumačite aferu Telekom ? Šta mislite o toj privatizaciji?

Ironično je da je ova privatizacija zaista najuspešnija privatizacija  kod nas a da, zapravo, upravo u ovom slučaju imamo bjelodane dokumente o  korupciji. Iznos mita od oko 6 miliona eura je, zaista, komično mali u  odnosu na one iznose koje imamo kod drugih privatizacija. Kada bi na  osnovu ovih bjelodanih dokumenata neko bio osuđen, bilo bi to kao ono  kada je Al Kapone zatvoren zbog izbjegavanja poreza. Nažalost, kao što  vidimo, ni ovi bjelodani dokumenti ni nagodba od 95 miliona dolara  postugnuta po osnovu ove korupcije u SAD našem pravosuđu nijesu dovoljno  jaki argumenti za pokretanje postupka. Pravi teror korumpirane vlasti.

Kako bi opisali ekonomiju Crne Gore u proteklih dvije decenije? Ko je najodgovrniji za takvu situaciju?

Ukratko, prvo je u ratnoj dekadi devedesetih porođena nova krvava  oligarhija. Zarobivši državu ova je oligarhija u drugoj dekadi izvela  sve ove prljave privatizacije. Cijelo vreme su nam guslali o manama  države i ljepotama tržišta, ne zbog nekih ideoloških zabluda, već da  prikriju činjenicu da su zarobljavajući državu zarobili i tržište. Došlo  je do destrukcije ekonomije i totalne diktature od strane ove nove  klase. Svi dosadašnji izbori su čisti falsifikati i ne mogu biti izvor  legitimiteta ove vlasti. Ovaj tip oligarhijskog kapitalizma je daleko  maligniji od onog koji smo ranije imali u nekim latino-američkim  zemljama. Jedno naravoučenje za ekonomiste i knjigovođe: nije dovoljno  promijeniti tip vlasništva kapitala i time ciljnu funkciju preduzeća.  Potrebno je i da novi vlasnik ima CV preduzetnika. Doduše, i sa CV-em  prevaranta firma će maksimizirati profit ali uvijek na jedini način na  koji to prevarant umije: kupujući javne odluke i zarobljavajući državu i  kompletnu sferu javnog za svoje potrebe. Vlasnik sa CV-em preduzetnika  to čini stvaranjem i realizacijom novih poslovnih ideja. Slijedi i jedno  naravoučenje za djelatnike drugih društvenih nauka: Ekonomija je isuviše  važna i kompleksna stvar da bi se prepustila ekonomistima i knjigovođama.

Kakva je ekonomska politika Vlade na čijem čelu je Igor Lukšić?

Lukšić je imao veliku šansu da učini odklon od prethodne vlasti i da  krene sa pravim reformama. On tu šansu još uvijek ima. Nažalost on kao  da se boji da uđe u tako nešto. Latinska poslovica kaže: Drugi, nikad  prvi.

U kakvom je stanju naš bankarski sektor ?

Kada se javila ekonomska kriza rekao sam u jednom intervjuu na RTCG da  je bankarski sektor, i pored svih manjkavosti, najzdraviji dio našeg  ekonomskog sistema, da će on izdržati udar finansijskog talasa krize ali  da će se docnije, kada kriza zahvati realni sektor i kada iz njega  nastupe udari, za dugo vremena nalaziti u vrlo tijesnoj situaciji. To se  upravo i dogodilo. Bankarski sektor je likvidan ali, kao što vidimo,  nije u stanju da kreditira privredu i potiče privredni rast. Malo je  raspoloživih sredstava a još manje dobrih projekata. Uz to komercijalno  bankrastvo u našim uslovima, čak i kada ne bi bilo krize, nije dovoljno  jako da bi moglo finansirati razvoj. Finansijski sektor treba za te  svrhe upotpuniti jednom razvojnom bankom, ali samo kada se prethodno  izgradi nacionalni inovacioni sistem koji bi ova banka pratila. Bez  toga, to bi bilo samo bacanje novca.

Kako na našu ekonomiju utiče Prva banka, familije Đukanović? Koja je njema uloga?

Ova je banka glavni problem našeg bankarskog sistema, našeg energetskog  sistema, našeg budžeta i još mnogo toga. A porodica Đukanović najveći  problem ove zemlje. Tu niko više nama dileme. Čak ni oni koji uporno  glasaju za njih.

Koji bi trebalo da budu prvi ekonomski potezi prve oslobođene vlade, nakon smjene ove uzurpatorske vlasti?

Ako opisani pravac kretanja na svetskom tržištu ne bude praćen  međunarodnim nestabilnostima, onda je to dodatni razlog, pored već dobro  poznatih, da se i ekonomije našeg regiona preorijentišu na novi model  rasta. Uostalom čak i ovi “pametari” iz Davosa govore o istrošenosti  postojećeg neoliberalnog modela kapitalizma. Novi model rasta bi kod nas  morao biti, prvo, zasnovan na razvoju domaće izvozno orijentisane  ekonomije upotrebom dugoročne selektivne industriske politike  (nacionalni inovacioni sistem, inkubatori, klasteri, koordinacija  komplementarnih delatnosti, infrastruktura) i, tamo gdje je moguće i u  mjeri u kojoj je moguće, putem aktivne politike deviznog kursa, kao  najjeftinijeg i najbržeg načina da se poboljša konkurentnost domaće  ekonomije. To, takođe, znači da se budući razvoj ne može zasnivati  isključivo na stranim direktnim investicijama, kao što je to bio slučaj  do sada. Uostalom, stranih direktnih investicija i neće biti kao što ih  je do sada bilo: niti mi imamo šta više da budzašto prodajemo, niti je  svetsko tržište kapitala aktivno. Drugo, imajući u vidu pomenuti  međunarodni kontekst trebalo bi vrlo ozbiljno razmisliti ako ne o  geo-ekonomskom repozicioniranju ono bar o upotpunjavanju međunarodnog  portfolija domaće ekonomije.

Kao ekonomista znam da je ovo do zla boga težak i dugoročan projekat  koji treba doslovno odmah otpočeti. On je, nažalost, samo preduslov i  samo manji deo posla koji nas čeka na putu preoblikovanja i humanizacije  kompletne društvene strukture. A za odgovor na ovo pitanje vam treba  čitava armija dobrih sociologa, kulturologa, antropologa, psihologa,  psihijatara … Zastrašujuće veliki je posao pred svima nama u regionu.