Породица Ђукановић је главни проблем Црне Горе

  Сада, боље него икада, на основу свега што се догађа у вези са  Комбинатом алуминијума, видимо како се обављају приватизације у Црној  Гори. Сада нам искрсавају лажи, увијек исте власти, о томе како је  наречени посао био успјешан, користан и значајан. Сада, као на длану и  на својој кожи осјећамо да смо преварени и да нас очекује враћање можда и  свих дугова, више од 300 милиона долара, руског власника КАП-а, Ен-плус  групе.

Да ли је овако нешто очекивао и какве ће бити посљедице по економију,  питам професора Универзитета Медитеран, Миленка Поповића са којим  разговарам о нашој еконимији, сумњивим и пропалим приватизацијама,  бакнарском сектору и Првој банци породице Ђукановић, кризи еура и стању  економије на глобалном плану.

Како би најкраће описали сву ову ситуацију са КАП-ом? Шта се догађа?

Ово шоићевско питање - шта се догађа? – је дио одговора: ми у ствари  живимо у шоићевским временима. Могло би се на то питање одговорити и  оном анегдотом у којој књаз Никола у писму пита ондашњу дворску луду Ива  Врану: Знамо да си, но не знамо ђе си? Или још боље: ових дана  предсједник црногорског парламента је изнио тезу да овдје може бити  ријечи или о великом незнању или о тешкој корупцији. Дан након тога је  исти човјек у парламенту устврдио да ако је у питању незнање онда ту  нема кривице па ни казне. Позвао се чак на библију. И то на латинском.  Увјерљиво, нема шта. Све ми се чини, како је кренуло, да улазимо у нову  фазу у развоју СДПС власти. Нешто ала "ал сам блесав, ал сам блесав".

Како коментаришете понашање руског власника?

Кузњецов дјелује јако самоувјерено. Као да је кључар подрума великих  тајни. Препада нас великим одштетним захтјевима. Сам или у сарадњи са  неким домаћим. Видјећемо. У сваком случају треба га игнорисати и вратити  комбинат у државно власништво. Па макар подрум експлодирао.

Да сте у могућности да одлучујете, да сте на мјесту Игора Лукшића, шта  бисте у овом тренутку урадили са КАП-ом? Како тумачите став да КАП треба  угасити јер је неодржив и неисплатив за малу Црну Гору ?

Овакав КАП је већ на нивоу пројекта неисплатив. Поготово је неисплатив  са становишта црногорског јавног интереса. Ја, међутим, мислим да ако би  били у стању да развијемо прераду алуминијума и тиме комплетирамо  алуминијумски комплекс онда имамо јаке разлоге да на ову дјелатност  гледамо као на круцијалну за црногорску привреду. Рјешење је да се  комплетан алуминијумски комплекс, прво, организационо-технолошки  преструктуира и, друго, задржи у државном власништву, тј. да буде  организован као државна корпорација. Прва ствар коју треба учинити је  вертикална интеграцијом неког издвојеног енергетског ресурса са КАП-ом  како би се превазишао проблем координације на релацији електрична  енергија - примарни алумињум и избјегли проблеми које би другачија  рјешења могла стварати када дође до ЕУ интеграција (забрана субвенција).  Под примарним алуминијумом ја подразумијевам комплетну производну  линију од боксита, преко глинице до алуминијум.

Друго и много важније, поновним активирањем истраживачко-развојног  центра би се КАП-у наметнуо мандат развоја пословних идеја везаних за  више фазе прераде алуминијума. За почетак би се са ингота могло прећи на  трупце, чиме се по тони алуминијума добија додатних 200 до 250 $. Потом  би се, уз мале инвестиције, могло прећи на оне производе који нису  маркентишки интензивни, попут разних производа који се продају као  берзанска роба, а који по тони алуминијума додају јос неких 1.000 $ до  1.300 $. Коначно би се временом прешло и на оне производе који траже  већи капацитет у домену маркетинга а који још више додају по тони  алуминијума.

Треба примијетити да се на овај начин добија јефтина струја само ако је  енергетски ресурс припојен по нижој цијени од реалне. Ово зато јер се  реална вриједност ресурса добија полазећи од његових токова приноса  рачунатих на основу тржисне цијене струје, по којој се, као што знамо,  не исплати производити примарни алумињум. Дакле, и овдје имамо посла са  субвенцијама из чега слиједи да би ми као држава, ако би се и даље  задржали само на примарном алуминијуму, и даље били на губитку иако се  то књиговодствено не би видјело. Управо да би тај губитак надокнадили ми  морамо нужно развити и прераду алумињума. Уз то, једино је из ове  додатне вриједности коју ствара прерада, могуће надокнадити и еколошке  трошкове, који су овдје врло велики. Уз то генерира се значајна  запосленост и ревитализује позиција наше техницке интелигенције, која,  ако се овако настави, може потпуно исчезнути. То вам, будите сигурни, ни  један страни инвеститор неће урадити. Пошто је то тако, испада да је  једини начин да се ова делатност учини друштвено исплативом тај да се  цијело језгро комплекса организује као државна корпорација.

Како тумачите став да КАП треба угасити јер је неодржив и неисплатив за малу Црну Гору?

Поштено говорећи ова идеја, коју је још пре петнаестак година кандидовао  професор Божо Ковач а недавно поново актуелизирао инжињер Василије  Миличковић, је не само легитимна, јер је боља од постојеће комбинације,  већ је у овом часу изгледа много извјеснија. Наиме, алтернатива коју ја  заговарам је била могућа прије десетак година. У овој драматичној  ситуацији, нажалост, покушај да се тако нешто реализује може личити на  нечији вапај да се, док кућа гори, види да ли треба промијенити  електро-инсталацију како не би дошло до пожара. Бојим се да ће на крају  једино могуће рјешење бити гашење КАП-а. Не слажем се, међутим,  принципијелнио са ставом да је развој прераде да би се покрили губици на  примарном алуминијуму бесмислен јер, наводно, можемо увозити алуминијум  и развијати прераду. Можемо, али само до нивоа наше тражње, која је  безначајна, а не до нивоа од 120 хиљда тона чија прерада би генерирала  додатни приход од 120 до 144 милиона еура.

До скоро се говорило да је држава најгори управљач предузећа. Сада се многе фирме враћају поново у државно власништво?

Па, они који су тако говорили нијесу прескочили даље од Бољара, мада,  изгледа, ни тамо, преко Бољара, није много боља ситуација. У сваком  случају, сваки школовани економиста зна које су то ситуације када је  најбољи медиј друствене координације тржиште а када је најбољи медиј  држава и, посебно, на који начин то држава треба да учини. Такође, сваки  школовани економиста зна да се обично држава као координатор јавља тамо  где су мане тржиста највеће а мане државе најмање. У конкретном случају  алуминијумског комплекса имамо феномен који је позната као непотпуно  тржиште. Још конкретније, имамо случај немогућности тржишне координације  комплементарних дјелатности производње струје, примарног алуминијума и  виших фаза прераде алумињума. Још једноставније, пошто је по економским  цијенама струје неисплативо производити примарни алуминијум, слиједи да  није могуће развити ни прераду алуминијума. Када би, међутим, на неки  други начин било могуће комплетирати цио комплекс испоставило би се да  је он као цјелина јако исплатив. Пошто тржиште тај посао није у стању да  обави, једини начин је да се језгро комплекса организује као државна  корпорација. Дакле, ако држава и даље настави да тражи стране партнере, а  као сто видимо хоће, опет ћемо бити на губицима, мада се то можда у  новој комбинацији неће примјећивати гледајући књиговодствене исказе.

Влада је за кредите КАП-а према три иностране банке положила гаранције  вриједне 132 милиона еура, а неплаћање само једне рате од стране  алуминијумске компаније могло би да изазове активирање цјелукупног  износа гаранција које је положила Влада. Колико је реално да се догоди  да дођемо у ситуацију да враћамо свих 132 милиона дуга?

То ће се готово сигурно десити мада се књиговодственим триковима то може  и сакрити. То је само једна од мноштва катастрофалних посљедица  политике приватизације и економске политике уопште коју је у претходној  деценији водила ова власт.

Како би се то одразило на црногорску привреду?

Дуг од Дојче банке од 22 милиона и активирање гаранција ће се платити  новим задуживањем Владе. Под претпоставком да БДП у наредној години буде  на пројектованом нивоу то значи да ће ниво дуга порасти са садашњих 45%  на 50% БДП-а. С обзиром да је пројекција Владе о расту БДП-а заснована  на рестриктивној претпоставци о нивоу јавне потрошње, дакле на нечему  што нијесмо имали у 2011. када смо остварили солидан раст од око 2%, ја  не вјерујем да је у наредној години могуће остварити пројектовани раст  БДП-а од 2%, што значи да ће пораст задужености Владе бити још већи.  Пошто у овим условима није извјесно очекивати нека значајније стране  директне инвестиције, покушај да се раст економије ипак одржи на нивоу  од 2% једино је могуће остварити растом јавне потрошње, што је опет  једино могуће остварити новим задуживањем државе. Изгледа да смо упали у  спиралу опасног задуживања. То, с обзиром на дужину ове кризе, није  неочекивано. Активирање гаранција за КАП ће само допринијети да се то  деси и прије него се очекивало.

Сада када, као на длану, видимо посљедице продаје КАП-а, шта можете рећи о тој приватизацији?

Ова је типичан пример приватизације путем тендерског налажења стратешког  партнера при чему се полази од више критерије приликом њиховог  рангирања и избора. Сама чињеница да се полази од више критерија –  исплаћена готовина, обећане инвестиције и социјални програм - није  теоријски спорна али у нашим условима, у условима корупцијом потпуно  заробљене државе, се она претвара у праву фарсичну отимачину и пљачку.  Прво, примјена више неупоредивих критерија отвара могућност арбитрарног  вредновања тих критерија и избора партнера који је по вољи домаћих  “власника” процеса приватизације. Друго, још значајније, умјесто да се  обећања из уговора о приватизацији стриктно испуњавају од њих се, под  разним изговорима, одступа, долази до “еволуције” уговора, до анекса  којима се партнер ослобађа појединих обавеза или му се чак дају  субвенције и гаранције за кредите. Управо смо све ово имали у случају  приватизације КАП-а. Предузеће је, подсјећам, под образложењем да је,  због дугова, његова нето имовина мала, прво продато за само четрдесетак  милиона еура. Потом је, што смо накнадно сазнали, Влада преузела око 200  милиона његовог дуга на себе. По основу субвенција за струју и остало  добио је око 300 милиона еура. Потом се задужио, кажу за скоро 350  милиона еура, а сада ће 132 милиона тих кредита бити конвертовано у дуг  државе. То вам дође преко 600 милиона еура које су грађани Црне Горе  платили или ће платити за ову пословну комбинацију наших “власника”  приватизације. За те паре смо могли изградити два нова комбината који би  били стопостотно у нашем власништву. Умјесто тога добили смо  “поравнање” према којем је Држава Црна Гора власник само 50% акција овог  израубованог комбината. Ово се, наравно, односи само на аранжман са  Дерипаском. Ако би томе додали и претходну “романсу” са Гленкором, која  је од прилике по губицима за Црну Гору сличних размера, онда је ваљда  све јасно.

Иста ствар се десила и са 26 милиона дуга Жељезаре. Који су могући сценарији када је у питању та фирма?

Иста је то ситуација као и са КАП-ом. Износи су, додуше, нешто нижи али  је зато ова траги-комедија далеко урнебеснија. Прије свега, Жељезару већ  четири пута дајемо на коришћење разним анонимним, на брзину склепаним,  фирмама са разноразних егзотичних острва, који је добро измузу и потом,  често бјежећи главом без обзира, напуштају. Овдје дословно имамо посла  са нечим што се може назвати Трафикинг предузећа: Влада је овде макро,  стратешки партнери клијенти, а фирме и њихови радници жртве трафикинга.  Даље, овдје имамо стратешке партнере који улазе у такав галиматијас  трансакција са повезаним фирмама да то ни Агата Кристи не би распетљала.  Прави маскенбал. Стратешки партнери као, што би рекли приморци,  фештађуни.

Како тумачите аферу Телеком ? Шта мислите о тој приватизацији?

Иронично је да је ова приватизација заиста најуспешнија приватизација  код нас а да, заправо, управо у овом случају имамо бјелодане документе о  корупцији. Износ мита од око 6 милиона еура је, заиста, комично мали у  односу на оне износе које имамо код других приватизација. Када би на  основу ових бјелоданих докумената неко био осуђен, било би то као оно  када је Ал Капоне затворен због избјегавања пореза. Нажалост, као што  видимо, ни ови бјелодани документи ни нагодба од 95 милиона долара  постугнута по основу ове корупције у САД нашем правосуђу нијесу довољно  јаки аргументи за покретање поступка. Прави терор корумпиране власти.

Како би описали економију Црне Горе у протеклих двије деценије? Ко је најодговрнији за такву ситуацију?

Укратко, прво је у ратној декади деведесетих порођена нова крвава  олигархија. Заробивши државу ова је олигархија у другој декади извела  све ове прљаве приватизације. Цијело време су нам гуслали о манама  државе и љепотама тржишта, не због неких идеолошких заблуда, већ да  прикрију чињеницу да су заробљавајући државу заробили и тржиште. Дошло  је до деструкције економије и тоталне диктатуре од стране ове нове  класе. Сви досадашњи избори су чисти фалсификати и не могу бити извор  легитимитета ове власти. Овај тип олигархијског капитализма је далеко  малигнији од оног који смо раније имали у неким латино-америчким  земљама. Једно наравоучење за економисте и књиговође: није довољно  промијенити тип власништва капитала и тиме циљну функцију предузећа.  Потребно је и да нови власник има ЦВ предузетника. Додуше, и са ЦВ-ем  преваранта фирма ће максимизирати профит али увијек на једини начин на  који то преварант умије: купујући јавне одлуке и заробљавајући државу и  комплетну сферу јавног за своје потребе. Власник са ЦВ-ем предузетника  то чини стварањем и реализацијом нових пословних идеја. Слиједи и једно  наравоучење за дјелатнике других друштвених наука: Економија је исувише  важна и комплексна ствар да би се препустила економистима и књиговођама.

Каква је економска политика Владе на чијем челу је Игор Лукшић?

Лукшић је имао велику шансу да учини одклон од претходне власти и да  крене са правим реформама. Он ту шансу још увијек има. Нажалост он као  да се боји да уђе у тако нешто. Латинска пословица каже: Други, никад  први.

У каквом је стању наш банкарски сектор ?

Када се јавила економска криза рекао сам у једном интервјуу на РТЦГ да  је банкарски сектор, и поред свих мањкавости, најздравији дио нашег  економског система, да ће он издржати удар финансијског таласа кризе али  да ће се доцније, када криза захвати реални сектор и када из њега  наступе удари, за дуго времена налазити у врло тијесној ситуацији. То се  управо и догодило. Банкарски сектор је ликвидан али, као што видимо,  није у стању да кредитира привреду и потиче привредни раст. Мало је  расположивих средстава а још мање добрих пројеката. Уз то комерцијално  банкраство у нашим условима, чак и када не би било кризе, није довољно  јако да би могло финансирати развој. Финансијски сектор треба за те  сврхе употпунити једном развојном банком, али само када се претходно  изгради национални иновациони систем који би ова банка пратила. Без  тога, то би било само бацање новца.

Како на нашу економију утиче Прва банка, фамилије Ђукановић? Која је њема улога?

Ова је банка главни проблем нашег банкарског система, нашег енергетског  система, нашег буџета и још много тога. А породица Ђукановић највећи  проблем ове земље. Ту нико више нама дилеме. Чак ни они који упорно  гласају за њих.

Који би требало да буду први економски потези прве ослобођене владе, након смјене ове узурпаторске власти?

Ако описани правац кретања на светском тржишту не буде праћен  међународним нестабилностима, онда је то додатни разлог, поред већ добро  познатих, да се и економије нашег региона преоријентишу на нови модел  раста. Уосталом чак и ови “паметари” из Давоса говоре о истрошености  постојећег неолибералног модела капитализма. Нови модел раста би код нас  морао бити, прво, заснован на развоју домаће извозно оријентисане  економије употребом дугорочне селективне индустриске политике  (национални иновациони систем, инкубатори, кластери, координација  комплементарних делатности, инфраструктура) и, тамо гдје је могуће и у  мјери у којој је могуће, путем активне политике девизног курса, као  најјефтинијег и најбржег начина да се побољша конкурентност домаће  економије. То, такође, значи да се будући развој не може заснивати  искључиво на страним директним инвестицијама, као што је то био случај  до сада. Уосталом, страних директних инвестиција и неће бити као што их  је до сада било: нити ми имамо шта више да будзашто продајемо, нити је  светско тржиште капитала активно. Друго, имајући у виду поменути  међународни контекст требало би врло озбиљно размислити ако не о  гео-економском репозиционирању оно бар о употпуњавању међународног  портфолија домаће економије.

Као економиста знам да је ово до зла бога тежак и дугорочан пројекат  који треба дословно одмах отпочети. Он је, нажалост, само предуслов и  само мањи део посла који нас чека на путу преобликовања и хуманизације  комплетне друштвене структуре. А за одговор на ово питање вам треба  читава армија добрих социолога, културолога, антрополога, психолога,  психијатара … Застрашујуће велики је посао пред свима нама у региону.