Ni na zemlji, ni pod zemljom

Ljudi kažu da se u nevolji najbolje vidi pravo lice čovečije... U smrti posebno. A smrt ne bira - kosi levo, desno, gde stigne...Odlaze ljudi, mladi, nedovoljno stari, najbolji...

Povremeno me uhvati jeza kad muž počne da licitira da ima više mrtvih nego živih prijatelja, ali zaista poslednjih meseci malo, malo pa stigne tužna vest...
Rodbina, prijatelji, poznanici, zvezde, komšije... Ljudi neprestano umiru... Ne mogu da izdrže tranziciju, borbu za opstanak, nepravdu, lošu klimu, laži, brigu, raspadnute zemlje, domove, iluzije i prosto odlaze...

Odlaze pre nego bi se iko tome nadao... Odlaze pre nego što je to pristojno i podnošljivo...

Pokušala sam da prebrojim koliko se to novih intelektualaca i umetnika pojavilo, a koliko ih je otišlo sa srpske scene i rezultat je jeziv i porazan...
I sama se već osećam kao dinosaurus koji pamti razgovore sa fascinantnim Dragošem Kalajićem, Acom Lončarom, Buletom, Bodom Markovićem, Brankom Vukojevićem... spisak je predugačak da bih nabrajala. Ali, eto, iznenada nam javiše da je umro i naš dragi prijatelj Raša Livada... Najveći srpski pesnik bolovao je u tišini... Niko od svih onih kojima je pomogao nije se setio da mu ponudi da se leci u ovoj ili onoj prestižnoj bolnici u inostranstvu... Ne...
Raša koji je kod nas sedeo do u sitne sate i kad smo raspravljali o svemu i svacemu, a najviše o umetnosti i politici, u poslednje vreme bi se javio pred zoru telefonom i slušala bih kako on i moj suprug nešto tiho pričaju...

Raša je odlazio tiho i usamljenički... To smo svi znali, ali kada ti kažu da ti je prijatelj otišao u novu dimenziju uvek ti je nesnošljivo... Tamo je već sasvim definitivno puno bolje društvo nego ovde pa valjda zato sve više pametnih i vrednih i odlazi pre vremena...

Onda mi kažu: nema mesta na groblju za Rašu... Čoveče, pa gde mi to živimo?! Ili bolje da postavim pitanje: pa gde mi to umiremo?

I dok su se prijatelji Rašini borili sa problemom kako naći grob za najvećeg srpskog pesnika, ali i za čoveka od koga su potekle sve demokratske inicijative na ovom tlu, čovek se zapravo suoči sa kompletnim besmislom ove sredine, poretka, institucija, kvazielita... Jebi ga...

Noćima smo sedeli sa Rašom koji je bio čuvar nekih od najvećih beogradskih i zemunskih tajni, ali nikada nisam mislila da sve naše hipoteze o besmislu naših institucija mogu da se iskažu baš kroz njegovu smrt... Kao da nije dovoljno što se susrećemo sa besmislom i okrutnošću ovog društva kroz život, to jest kroz životarenje nego se ovde, bre, ne može ljudski ni umreti... Nismo samo poniženi u životu nego i u smrti... Do kraja, do samog ukopa koji se čini kao nemoguća misija... Gotovo kao ekskluzivan čin...

Nema mesta ni za mrtve, ni za žive ako su najbolji... Nema... Za života ti ne daju pare, stan, šansu, a u smrti imaš da prosiš za grobno mesto...
U toj gotovo avetinjskoj potrazi za grobnicom, u tom jezivom pohodu na prostor u kome bi počivao veliki pesnik naslušah se još strašnijih stvari... Te onaj književnik nije mogao da sahrani svoje unuče, jedna funkcionerka nije htela da mu pomogne, te ona slikarka je iskopana jer joj niko nije plaćao grobnu kiriju, te onaj izdavač je mrtav opljačkan, te ona glumica je prodala grobnicu da bi jela...

Čoveče... O aleji zaslužnih građana da ne pominjem ko sve i zašto leži sasvim nezasluženo...

Smrt dragog prijatelja i velikog pesnika samo me je uverila da tamo gde se ne može mirno živeti ne može se mirno ni umreti a ni sahraniti...

Kao što su jedni te isti gospodari našeg bednog života, oni su gospodari i naše smrti... Čoveku, ako ima imalo dostojanstva namete se prosto rešenje da mora da bude kremiran jer za normalne Srbe nema mesta, ma bili živi ili mrtvi, ni na zemlji ni pod zemljom... Kako su se potucali za života, tako ce i mrtvi morati da prose za skupo grobno mesto... Jer i u smrti se vidi ko je, gde je i dokle je stigao... Nemam pojma koja jebena komisija odlučuje o tome ko su zaslužni umetnici, takođe pojma nemam koja elitna komisija ili osoba prosuđuje ko treba da leži u aleji zaslužnih građana, ali čovek koji drži do sebe, ali i do prijatelja i dece, prosto mora da se opredeli za kremaciju jer je ukop samo za elitu. Kad si pepeo, negde ćeš da se smestiš, u neku urnicu, u neku reku, na neku planinu... Pošto smo popušili jeziv život, a potom i jezivu smrt nekako mu prosto dođe da je kremacija za one prostodušne, a sahrane za budže... Da ne kažem da ako na mufte i uz dosta podmazivanja i političkog uticaja i dobijete grobno mesto, treba deca da i za to plaćaju porez državi i jedini način da se mrtvi rešite jebene države, njenih nameta, ćata, rukovodilaca i protekcije jeste da se pretvorite u pepeo pa da izvine svi pravoslavni sveštenici na ovom odstupanju od doktrinarnosti. Pepeo pepelu, prašina prašini, a skupo grobno mesto uspešnoj tranzicionoj eliti...

Jer kako sirotinja posti i kad nije post, tako sirotinja ne može ni da bude sahranjena kad joj dođe smrtni čas... Jer smrt često košta više nego i sam život... Žena koja je radila kod mene u kući danima je znala da plače jer ne može da skupi pare da dostojanstveno sahrani muža... Molila sam je da pare troši na sebe i decu a ne na ždranje rodbine... Nije vredelo... Htela je dostojanstveno da ga isprati...

Ali nema dostojanstvene smrti u državi gde nema ni dostojanstvenog života... Jer, paradoksalno, i u smrti važe iste sheme... Možda Bog uspeva da tu nepravdu  ispravi s one strane (iskreno, imam noćnu moru da ću i kad ciknem da se zlopatim u potkrovlju), ali to je daleko i o tome niko ništa ne zna... Zatečeni sa mrtvim telom svojih voljenih, građani Srbije tek u smrti konačno spoznaju kako su jadni, bedni i jebani od te iste države koja ih muze celi život, alii i smrt... Nije dovoljno što su oporezovali vodu, vazduh, knjige, muziku, hranu, stanove, puteve, ma sve živo... Nije dovoljno što su stavili namete - gore i od turskih! - pa koliko god da radiš ti, u stvari, radiš samo za državnu kasu da bi se oni vozili boljim kolima, da bi išli sami avionima, da bi ždrali, izglasavali i krali.

Smrt je najveći životni biznis u Srbiji... Jer od tako "dobrog života" sve je više preranih smrti, a u smrti mnogi profitiraju i od nje žive odlično... I dok je beogradska književna čaršija tražila grobno mesto za velikog srpskog pesnika i borca za ljudska prava, e za to vreme drugi lešinari profitiraju na mrtvom makedonskom pevaču širom ex Yu...

Da l' kroz novine, da l' kroz piratske CD-ove, da l' kroz majice, stripove, morbidne ispovesti...

I elitna i populistična smrt podjednako nam govore gde smo, ko smo i šta smo...
Mrtav elitni pesnik i mrtav populistički pevac podjednako svedoče o besmislu, o užasu, o jadu, o bedi, o potpunoj hipokriziji ove sumorne sredine i o krajnjem, ali krajnjem nemoralu i nečovečnosti u kojoj živimo i umiremo... Amin...