Ни на земљи, ни под земљом

Људи кажу да се у невољи најбоље види право лице човечије... У смрти посебно. А смрт не бира - коси лево, десно, где стигне...Одлазе људи, млади, недовољно стари, најбољи...

Повремено ме ухвати језа кад муж почне да лицитира да има више мртвих него живих пријатеља, али заиста последњих месеци мало, мало па стигне тужна вест...
Родбина, пријатељи, познаници, звезде, комшије... Људи непрестано умиру... Не могу да издрже транзицију, борбу за опстанак, неправду, лошу климу, лажи, бригу, распаднуте земље, домове, илузије и просто одлазе...

Одлазе пре него би се ико томе надао... Одлазе пре него што је то пристојно и подношљиво...

Покушала сам да пребројим колико се то нових интелектуалаца и уметника појавило, а колико их је отишло са српске сцене и резултат је језив и поразан...
И сама се већ осећам као диносаурус који памти разговоре са фасцинантним Драгошем Калајићем, Ацом Лончаром, Булетом, Бодом Марковићем, Бранком Вукојевићем... списак је предугачак да бих набрајала. Али, ето, изненада нам јавише да је умро и наш драги пријатељ Раша Ливада... Највећи српски песник боловао је у тишини... Нико од свих оних којима је помогао није се сетио да му понуди да се леци у овој или оној престижној болници у иностранству... Не...
Раша који је код нас седео до у ситне сате и кад смо расправљали о свему и свацему, а највише о уметности и политици, у последње време би се јавио пред зору телефоном и слушала бих како он и мој супруг нешто тихо причају...

Раша је одлазио тихо и усамљенички... То смо сви знали, али када ти кажу да ти је пријатељ отишао у нову димензију увек ти је несношљиво... Тамо је већ сасвим дефинитивно пуно боље друштво него овде па ваљда зато све више паметних и вредних и одлази пре времена...

Онда ми кажу: нема места на гробљу за Рашу... Човече, па где ми то живимо?! Или боље да поставим питање: па где ми то умиремо?

И док су се пријатељи Рашини борили са проблемом како наћи гроб за највећег српског песника, али и за човека од кога су потекле све демократске иницијативе на овом тлу, човек се заправо суочи са комплетним бесмислом ове средине, поретка, институција, квазиелита... Јеби га...

Ноћима смо седели са Рашом који је био чувар неких од највећих београдских и земунских тајни, али никада нисам мислила да све наше хипотезе о бесмислу наших институција могу да се искажу баш кроз његову смрт... Као да није довољно што се сусрећемо са бесмислом и окрутношћу овог друштва кроз живот, то јест кроз животарење него се овде, бре, не може људски ни умрети... Нисмо само понижени у животу него и у смрти... До краја, до самог укопа који се чини као немогућа мисија... Готово као ексклузиван чин...

Нема места ни за мртве, ни за живе ако су најбољи... Нема... За живота ти не дају паре, стан, шансу, а у смрти имаш да просиш за гробно место...
У тој готово аветињској потрази за гробницом, у том језивом походу на простор у коме би почивао велики песник наслушах се још страшнијих ствари... Те онај књижевник није могао да сахрани своје унуче, једна функционерка није хтела да му помогне, те она сликарка је ископана јер јој нико није плаћао гробну кирију, те онај издавач је мртав опљачкан, те она глумица је продала гробницу да би јела...

Човече... О алеји заслужних грађана да не помињем ко све и зашто лежи сасвим незаслужено...

Смрт драгог пријатеља и великог песника само ме је уверила да тамо где се не може мирно живети не може се мирно ни умрети а ни сахранити...

Као што су једни те исти господари нашег бедног живота, они су господари и наше смрти... Човеку, ако има имало достојанства намете се просто решење да мора да буде кремиран јер за нормалне Србе нема места, ма били живи или мртви, ни на земљи ни под земљом... Како су се потуцали за живота, тако це и мртви морати да просе за скупо гробно место... Јер и у смрти се види ко је, где је и докле је стигао... Немам појма која јебена комисија одлучује о томе ко су заслужни уметници, такође појма немам која елитна комисија или особа просуђује ко треба да лежи у алеји заслужних грађана, али човек који држи до себе, али и до пријатеља и деце, просто мора да се определи за кремацију јер је укоп само за елиту. Кад си пепео, негде ћеш да се сместиш, у неку урницу, у неку реку, на неку планину... Пошто смо попушили језив живот, а потом и језиву смрт некако му просто дође да је кремација за оне простодушне, а сахране за буџе... Да не кажем да ако на муфте и уз доста подмазивања и политичког утицаја и добијете гробно место, треба деца да и за то плаћају порез држави и једини начин да се мртви решите јебене државе, њених намета, ћата, руководилаца и протекције јесте да се претворите у пепео па да извине сви православни свештеници на овом одступању од доктринарности. Пепео пепелу, прашина прашини, а скупо гробно место успешној транзиционој елити...

Јер како сиротиња пости и кад није пост, тако сиротиња не може ни да буде сахрањена кад јој дође смртни час... Јер смрт често кошта више него и сам живот... Жена која је радила код мене у кући данима је знала да плаче јер не може да скупи паре да достојанствено сахрани мужа... Молила сам је да паре троши на себе и децу а не на ждрање родбине... Није вредело... Хтела је достојанствено да га испрати...

Али нема достојанствене смрти у држави где нема ни достојанственог живота... Јер, парадоксално, и у смрти важе исте схеме... Можда Бог успева да ту неправду  исправи с оне стране (искрено, имам ноћну мору да ћу и кад цикнем да се злопатим у поткровљу), али то је далеко и о томе нико ништа не зна... Затечени са мртвим телом својих вољених, грађани Србије тек у смрти коначно спознају како су јадни, бедни и јебани од те исте државе која их музе цели живот, алии и смрт... Није довољно што су опорезовали воду, ваздух, књиге, музику, храну, станове, путеве, ма све живо... Није довољно што су ставили намете - горе и од турских! - па колико год да радиш ти, у ствари, радиш само за државну касу да би се они возили бољим колима, да би ишли сами авионима, да би ждрали, изгласавали и крали.

Смрт је највећи животни бизнис у Србији... Јер од тако "доброг живота" све је више прераних смрти, а у смрти многи профитирају и од ње живе одлично... И док је београдска књижевна чаршија тражила гробно место за великог српског песника и борца за људска права, е за то време други лешинари профитирају на мртвом македонском певачу широм еx Yu...

Да л' кроз новине, да л' кроз пиратске ЦД-ове, да л' кроз мајице, стрипове, морбидне исповести...

И елитна и популистична смрт подједнако нам говоре где смо, ко смо и шта смо...
Мртав елитни песник и мртав популистички певац подједнако сведоче о бесмислу, о ужасу, о јаду, о беди, о потпуној хипокризији ове суморне средине и о крајњем, али крајњем неморалу и нечовечности у којој живимо и умиремо... Амин...