Radun: Kosovo za „status“ i srbske nesloge

BORKOVA POSLA

Takav postupak vlasti, motivisan potrebom da dobiju predizbornu evropsku šarenu maramu, Albanci su osnovano tumačili kao priznanje nezavisnosti Kosova. To je jedan od najvećih poraza u novijoj srbskoj istoriji, i velika sramota za zemlju koja se dičila slobodarskim principima i junačkim precima. A taj i takav kukavički čin Borko Stefanović je beskrupulozno ocenio kao uspeh za Srbiju, rekavši da je „rešen jedan veliki problem“ uprkos nekonstruktivnosti Prištine.

Šta je uradila vlast oko kosovskog poraza? Pokušala je prvo da pregovore prikaže kao uspešne za Srbiju. To već vidimo kod Borka Stefanovića, koji kao da je zadužen da zamajava domaću javnost sa izjavama koje su neretko u potpunoj suprotnosti sa činjenicama i logikom. Drugo, režim diže vrednost devalviranog „statusu kandidata“, tako što će njegovo dobijanje predstavljati kao „dramatičan napredak u procesu evrointegracija“. Namera mu je da tako siromašnoj i ojađenoj Srbiji mašu nekim milionima i milijardama, sada već nepostojećih evropskih fondova i investicija. Treće, kad se to sve završilo potrudili su se da od fokusa javnosti sklone bolnu temu Kosova i te da pod tepih gurnu silno štetočinstvo koje su naneli nacionalnim interesima.

Sa druge strane, pobrinuće se vlast i Zapad u zajedničkom „zločinačkom poduhvatu“ da obezbede i mir sa druge strane. Dali su sve od sebe da pritisnu i opoziciju da se „slučajno“ ne ujedini i ne organizuje proteste oko ove sramotne prodaje Kosova za „status kandidata“ – prodaje nacionalne teritorije kakve verovatno nikad nije bilo u našoj istoriji. Mediji su ionako pod skoro totalnom kontrolom natovskih lobista koji će nastalu situaciju kontrolisati skretanjem pažnje javnosti na neke manje bitne teme. I to su na žalost sve odradili, i mi sada imamo kampanju u kojoj se gotovo niko ne osvrće na predaju Kosova u ruke albanskih narko kartela i njihovih NATO-mentora.

Da li to znači da to što je Kosovo „palo šapatom“ neće ostaviti posledice po režim? Naravno da ne. Srbija u sebi i pored svih manipulacija oseća tu obmanu i svesna je poraza, samo se još nije jasno artikulisala energija otpora ovoj i ovakvoj korumpiranoj i kapitulantskoj vlasti. To što „narod ćuti“ za domaće vlastodršce je znak da su oni odradili posao, da će dobijanjem „statusa“ kupiti izbore u „Stradiji“. No, trebali bi da se sete Knjaza Miloša koji se plašio našeg narod kad ućuti od muke i nepravde. Vlast ovim gubi i onaj deo autoriteta koji joj je još preostao, a to pokazuju i istraživanja koja govore o „dramatičnom porastu“ evroskepticizma u Srbiji. Isto tako i u redovima DS su svesni da imaju problem da im trećina.

TEST OPOZICIONE OZBILJNOSTI

Da li rečeno znači da će vlast izgubiti izbore? To opet zavisi i od opozicije. Zavisti od toga da li će vlast uspeti da ovu priču zabašuri, odnosno da je opozicija na jasan i precizan način potencira. Isto tako zavisi i od toga u kojoj će meri opozicija biti spremna i sposobna da se u izbornoj kampanji prikaže kao sposobna da preuzme kormilo vlasti od ove najgore vlasti u Srbiji u poslednjih sto godina. Ako se opozicija bude međusobno nadmudrivala i nadgornjavala, bez stvaranje platforme nacionalnog konsenzusa oko spasavanja Srbije, ako bude bežala od neprijatnih socijalnih i državotvornih pitanja – neće uspeti da artikuliše i iskoristi nacionalne i socijalne frustracije stanovništva.

Ovo je, otprilike, ono što bi opozicija trebala da uradi ako želi da se predstavi kao adekvatna alternativa vladajućoj „žutokratiji“. To pretpostavlja i neformalnu saradnju u cilju postepenog stvaranja neke vrste antirežimskog i narodnog fronta, koji ni ne treba da bude formulisan kao nekakva predizborna koalicija. Ali treba da postoji jasna personalna i principijelna saradnja. To je poruka koja se mora poslati ako se želi parirati vladajućem bloku. Na žalost to do sada nismo videli, što je veliki plus za režim.

To znači i prevazilaženje ličnih sujeta i animoziteta, zarad spasavanja Srbije. To će biti i najveći ispit zrelosti za opozicione stranke državotvorne orijentacije. Ako ne bude dovoljno mudrosti i jedinstva, to jest ako i dalje dominiraju međusobice i strančarenje kad mu vreme nije može se pretpostaviti da će to dati dodatnu energiju režimu u nastojanju da ostane i opstane. Jer, kako kažu, gde se dvoje svađa, treći to koristi. Ako su režimske stranke spremne na zajedničku borbu za vlast, i pri tome spremne na sve da bi vlast zadržale, a sa druge strane opozicione stranke idu „solo“ bez ozbiljne međusobne saradnje i koordinacije, onda će teško pobediti Žute. Jednom rečju, ako se Šešelj, Nikolić, Koštunica i drugi ne mogu složiti oko toga da je primarni nacionalni interes da Žutima vidimo leđa, što je želja dobrog dela javnosti, onda će oni svojom neslogom produžiti vek ovom režimu a time i snositi deo odgovornosti za dalje propadanje naše zemlje.

Naravno, svako od njih će na ovaj ili onaj način odgovoriti na taj izazov i iskušenje, a od njihovog odgovora zavisiće dobrim delom i njihov rezultat na izborima i dalja politička sudbina zemlje. Oni koji prevaziđu svoje sujete ili partijske interese, i predstave se kao alternativa vlasti, dobiće najveću  podršku na ovim izborima, a tako i priliku da učestvuju u kreiranju nacionalne i državne politike.

Sa druge strane, oni koji ostanu rigidno limitirani svojim stranačkim vizurama i rivalstvima, kao i oni koji ne pošalju jasnu poruku da su beskompromisno protiv saradnje sa ključnim faktorima sadašnjeg režima, te njegove nacionalno i socijalno štetočinske politike – biće manje ili više „kažnjeni“ od birača. Srbija nema mnogo vremena da čeka pa traži odmah jasan odgovor na pitanje – ko je stvarno spreman da otera ove sa vlasti i uspostavi normalnu državu?
 
Izvor: Vidovdan.org