Радун: Косово за „статус“ и србске неслоге

БОРКОВА ПОСЛА

Такав поступак власти, мотивисан потребом да добију предизборну европску шарену мараму, Албанци су основано тумачили као признање независности Косова. То је један од највећих пораза у новијој србској историји, и велика срамота за земљу која се дичила слободарским принципима и јуначким прецима. А тај и такав кукавички чин Борко Стефановић је бескрупулозно оценио као успех за Србију, рекавши да је „решен један велики проблем“ упркос неконструктивности Приштине.

Шта је урадила власт око косовског пораза? Покушала је прво да преговоре прикаже као успешне за Србију. То већ видимо код Борка Стефановића, који као да је задужен да замајава домаћу јавност са изјавама које су неретко у потпуној супротности са чињеницама и логиком. Друго, режим диже вредност девалвираног „статусу кандидата“, тако што ће његово добијање представљати као „драматичан напредак у процесу евроинтеграција“. Намера му је да тако сиромашној и ојађеној Србији машу неким милионима и милијардама, сада већ непостојећих европских фондова и инвестиција. Треће, кад се то све завршило потрудили су се да од фокуса јавности склоне болну тему Косова и те да под тепих гурну силно штеточинство које су нанели националним интересима.

Са друге стране, побринуће се власт и Запад у заједничком „злочиначком подухвату“ да обезбеде и мир са друге стране. Дали су све од себе да притисну и опозицију да се „случајно“ не уједини и не организује протесте око ове срамотне продаје Косова за „статус кандидата“ – продаје националне територије какве вероватно никад није било у нашој историји. Медији су ионако под скоро тоталном контролом натовских лобиста који ће насталу ситуацију контролисати скретањем пажње јавности на неке мање битне теме. И то су на жалост све одрадили, и ми сада имамо кампању у којој се готово нико не осврће на предају Косова у руке албанских нарко картела и њихових НАТО-ментора.

Да ли то значи да то што је Косово „пало шапатом“ неће оставити последице по режим? Наравно да не. Србија у себи и поред свих манипулација осећа ту обману и свесна је пораза, само се још није јасно артикулисала енергија отпора овој и оваквој корумпираној и капитулантској власти. То што „народ ћути“ за домаће властодршце је знак да су они одрадили посао, да ће добијањем „статуса“ купити изборе у „Страдији“. Но, требали би да се сете Књаза Милоша који се плашио нашег народ кад ућути од муке и неправде. Власт овим губи и онај део ауторитета који јој је још преостао, а то показују и истраживања која говоре о „драматичном порасту“ евроскептицизма у Србији. Исто тако и у редовима ДС су свесни да имају проблем да им трећина.

ТЕСТ ОПОЗИЦИОНЕ ОЗБИЉНОСТИ

Да ли речено значи да ће власт изгубити изборе? То опет зависи и од опозиције. Зависти од тога да ли ће власт успети да ову причу забашури, односно да је опозиција на јасан и прецизан начин потенцира. Исто тако зависи и од тога у којој ће мери опозиција бити спремна и способна да се у изборној кампањи прикаже као способна да преузме кормило власти од ове најгоре власти у Србији у последњих сто година. Ако се опозиција буде међусобно надмудривала и надгорњавала, без стварање платформе националног консензуса око спасавања Србије, ако буде бежала од непријатних социјалних и државотворних питања – неће успети да артикулише и искористи националне и социјалне фрустрације становништва.

Ово је, отприлике, оно што би опозиција требала да уради ако жели да се представи као адекватна алтернатива владајућој „жутократији“. То претпоставља и неформалну сарадњу у циљу постепеног стварања неке врсте антирежимског и народног фронта, који ни не треба да буде формулисан као некаква предизборна коалиција. Али треба да постоји јасна персонална и принципијелна сарадња. То је порука која се мора послати ако се жели парирати владајућем блоку. На жалост то до сада нисмо видели, што је велики плус за режим.

То значи и превазилажење личних сујета и анимозитета, зарад спасавања Србије. То ће бити и највећи испит зрелости за опозиционе странке државотворне оријентације. Ако не буде довољно мудрости и јединства, то јест ако и даље доминирају међусобице и странчарење кад му време није може се претпоставити да ће то дати додатну енергију режиму у настојању да остане и опстане. Јер, како кажу, где се двоје свађа, трећи то користи. Ако су режимске странке спремне на заједничку борбу за власт, и при томе спремне на све да би власт задржале, а са друге стране опозиционе странке иду „соло“ без озбиљне међусобне сарадње и координације, онда ће тешко победити Жуте. Једном речју, ако се Шешељ, Николић, Коштуница и други не могу сложити око тога да је примарни национални интерес да Жутима видимо леђа, што је жеља доброг дела јавности, онда ће они својом неслогом продужити век овом режиму а тиме и сносити део одговорности за даље пропадање наше земље.

Наравно, свако од њих ће на овај или онај начин одговорити на тај изазов и искушење, а од њиховог одговора зависиће добрим делом и њихов резултат на изборима и даља политичка судбина земље. Они који превазиђу своје сујете или партијске интересе, и представе се као алтернатива власти, добиће највећу  подршку на овим изборима, а тако и прилику да учествују у креирању националне и државне политике.

Са друге стране, они који остану ригидно лимитирани својим страначким визурама и ривалствима, као и они који не пошаљу јасну поруку да су бескомпромисно против сарадње са кључним факторима садашњег режима, те његове национално и социјално штеточинске политике – биће мање или више „кажњени“ од бирача. Србија нема много времена да чека па тражи одмах јасан одговор на питање – ко је стварно спреман да отера ове са власти и успостави нормалну државу?
 
Извор: Видовдан.орг