Nuklearno oružje: evolucija smrti

Eksplozije prvih američkih nuklearnih bombi u leto 1945. godine označile su početak nove epohe. Eksplozija sovjetske nuklearne bombe u leto 1949. predstavljala je početak politike „ravnoteže straha“. Ova politika se u mnogome održava i danas, ali su njeni instrumenti pretrpeli vrlo ozbiljnu evoluciju.

Nuklearno oružje je po kompleksu karakteristika, bezuslovno najmoćnije sredstvo za istrebljenje koje je čovek ikad stvorio. Ne samo to, izumevši nuklearno oružje čovečanstvo je prvi put dobilo mogućnost da istrebi kako samo sebe, tako i život na planeti: pitanje je isključivo u moći i obimu primene oružja.

Zloslutna slika nuklearne eksplozije, bezbroj puta ponovljena na fotografijama, filmskim trakama, crtežima i grafici prikazivala je, a i dalje prikazuje moć ovog oružja, praktično zaklonivši za običnog građanina evoluciju koju je prošla za sedam decenija.

Moć termonuklearnih punjenja u dva stepena može da dostigne na desetine megatona, a rekord je uspostavljen u SSSR gde je izumljena i testirana „Car-Bomba“ od 58 megatona. Treba istaći da je projektovana snaga „Car-Bombe“ iznosila sto megatona (sto miliona trotilskog ekvivalenta).

Međutim, ni „Car-Bomba“, ni njena mlađa braća i sestre s obe strane okeana nisu imali prilike ni da ratuju, čak ni da se dugo zadrže u arsenalima. Vojna lica s obe strane okeana vrlo brzo su shvatila da svako sučeljavanje povećanih kapaciteta municije vodi u ćorsokak čineći trku u nuklearnom naoružanju besmislenom. Nove generacije nuklearnih borbenih jedinica, koje su stvarane od početka 70-ih godina, pravljene su već uz uzimanje u obzir širokog kompleksa uslova njihove moguće borbene primene.

Pre svega, rasla je efikasnost korišćenja materijala. U uređajima s jednim i s dva stepena procenat korišćenja materije raspada bio je mnogo veći nego u bombama prve generacije, što je s jedne strane omogućilo da se poveća moć eksplozije, a s druge, da se pored istog kapaciteta radikalno smanje gabariti municije. Već do 60-ih godina ova miniturizacija je omogućila stvaranje nuklearne municije za oruđe poljske artiljerije. Sredinom-krajem 60-ih godina u obe zemlje je stvorena portativna (takozvana municija „za ranac“) nuklearna municija.

„Čistoća“, odnosno minimizacija, a u idealnom slučaju – odsustvo dugotrajnog radioaktivnog zagađenja okoline predstavlja jedan od glavnih zahteva u pogledu municije nove generacije, koja je počela da se proizvodi 70-ih godina, a pre svega u SSSR, gde je taktičko nuklearno oružje do tada postalo sastavni elemenat šema svih manje-više značajnih operacija.

Drugu bitnu crtu predstavlja veliki broj varijanti municije koja se koristi s obe strane okeana. Počevši još od 60-ih godina od mogućnosti regulisanja snage eksplozije, ona je na kraju dovela do stvaranja „ciljne“ municije s akcentom na pojedine faktore pogađanja: udarni talas ili u slučaju neutronske municije, povećani nivo neutronskog zračenja. Treba istaći da i u ovom drugom slučaju praktično nema dugotrajnog zagađivanja lokacije proizvodima raspada, koje je karakteristično za nukelarnu municiju prvih generacija.

U kombinaciji s razvojem mehanogradnje, posebno elektronike i precizne mehanike, razvoj nuklearnog oružja je doveo do stvaranja veoma širokog arsenala „specijalnih proizvoda“. Pritom treba istaći da razvoj i usavršavanje nuklearnog oružja traje bez obzira na zabranu nuklearnih ispitivanja: savremene tehničke mogućnosti i stečeno iskustvo omogućavaju da se prilično verodostojno modeluje nuklearna eksplozija. Osim toga, sporazumima nisu zabranjena takozvana „potkritička“ ispitivanja s korišćenjem male količine materijala raspada pri kojima ne dolazi do nuklearne eksplozije. Glavni paradoks nuklearnog oružja se čak ne sastoji u tome što vodeće atomske zemlje nastavljaju da ga razvijaju i usvršavaju istovremeno smanjujući svoje arsenale.

Ironija sudbine se sastoji u tome što će ako nuklearna municija zaista bude primenjena u vidljivoj perspektivi, to najverovatnije biti bomba napravljena po gruboj tehnologiji od pre 60-70 godina i proizvedena u jednoj od zemalja trećeg sveta. I sasvim je moguće da iza te eksplozije neće stajati nijedna određena vlada.

Zato će mnoge vlade to želeti da iskoriste.