Marks, Lenjin i Miki Maus. Novi mitovi Leonida Sokova

Početkom 1970-ih godina u Sovjetskom Savezu je nastao novi pravac  neoficijelne umetnosti – soc-art. Bio je to stvaralački bunt, svojevrstna reakcija mladih umetnika na totalnu presiju socijalističkog realizma. Specifična osobina soc-arta sastoji se u ironičnom umetničkom preosmišljavanju simbola sovjetske ideologije. Jedan od utemeljivača novog pravca bio je Leonid Sokov, - i njegova izložba upravo se održava u moskovskom Muzeju savremene umetnosti.

U svom stvaralaštvu Lenid Sokov prožima likove sovjetske i zapadne civilizacije – u njegovim vajarskim kompozicijama susreću se Merlin Monro i Staljin, Lenjin i poznati „Čovek koji hoda“ Đakometija, glavni likovi američkih stripova i ruske narodne igračke.

Sam umetnik voli da naglasi da on radi na „savremenim mitovima“. Njegove skulpture – nisu karikature i nisu anekdote. On stvara svoje svetove, koji su naseljeni mitološkim likovima današnjeg doba, i poziva posetioce na zanimljivo putovanje u svoju stvarnost.

Sokov je maštao da postane slikar još u detinjstvu, - završio Stroganovsku školu i postao pravi profesionalac.

„Kod mene je sve bilo normalno, - priča umetnik. – Bio sam član Saveza umetnika, čak sam bio član sekcije skulpture, imao sam radionicu u centru Moskve“.

Sokov je bio obezbeđen državnim narudžbinama – a u sovjetsko vreme to je za umetnika bilo glavno, jer mu je garantovalo miran i obezbeđen život. Međutim u okviru akademske umetnosti on nije mogao da nađe rešenje za umetničke probleme koji mu nisu davali mira. Izlaz se našao u soc-artu.

„U SSSR je praktično bilo zaboravljeno iskustvo avangarde početka HH veka, tako da je generacija šezdesetih godina ponovo ulazila u savremenu umetnost, - rekao je u intervjuu za „Glas Rusije“ koordinator izložbe Andrej Jerofejev.  – Oni su odstupali od akademske smernice, prvo su za sebe otkrili modernizam, zatim faze, kroz koje je američka, evropska umetnost prolazila u 30-im i 40-im godinama. Naša umetnost je bila otsečena ot opšteg svetskog razvoja. Ali su oni prošli sve te faze i izašli na aktuelno stvaralaštvo“.

Ovaj put je simptomatično zastupljen u stvaralaštvu Sokova – vidi se brzi, siloviti razvoj misli umetnika, i kako on prolazi sve te faze. Međutim ironičan konceptualizam Sokova nije naišao na dobrodošlicu u SSSR-u. Takve radovi nisu mogli biti prikazani na izložbama u organizaciji Saveza likovnih umetnika, nije bilo privatnih galerija, koje bi ih „progurali“. U određenom trenutku kolizija umetnika i sistema je postala previše javna, i 1979. godine Sokov je emigrirao u SAD.

„Situacija, u kojoj je umetnik prinuđen da živi u ilegali, nema prava da se izlaže, da postoji uprkos kulturnoj politici, kada je pod stalnim „okom“ tajne policije – sve je to na određeni način izazivalo iznuđeni otpor, - kaže Andrej Jerofejev. – Sokov je preformulisao koncepcije sovjetske umetnosti u varijantu paganskog, arhaičnog stvaralaštva. Bila je stvorena specifična kultura – zabavna, zanimmljiva, karnevalska parafraza sovjetske agitacijske umetosti. I parafraza je u ovom obliku faktički srušila ceo ideološki oficioz“.

Danas su radovi Sokova predstavljeni u najvećim svetskim muzejskim kolekcijama. U Rusiji su poznata uglavnom njegova ranija dela, dok su radovi umetnika zadnjih godina ruskim poštovaocima savremene umetnosti praktično nepoznati. Izložba u Muzeju savremene umetnosti ima zadatak da popuni ovu prazninu. U ekspoziciji su zastupljeni radovi iz državnih i privatnih kolekcija SAD,  Evrope i Rusije, Državne Tretjakovske Galerije, kao i radovi iz radionice umetnika. Ujedno sa skulpturama, ekspozicija uključuje malo poznate u Rusiji slikarska dela Leonida Sokova.