Маркс, Лењин и Мики Маус. Нови митови Леонида Сокова

Почетком 1970-их година у Совјетском Савезу је настао нови правац  неофицијелне уметности – соц-арт. Био је то стваралачки бунт, својеврстна реакција младих уметника на тоталну пресију социјалистичког реализма. Специфична особина соц-арта састоји се у ироничном уметничком преосмишљавању симбола совјетске идеологије. Један од утемељивача новог правца био је Леонид Соков, - и његова изложба управо се одржава у московском Музеју савремене уметности.

У свом стваралаштву Ленид Соков прожима ликове совјетске и западне цивилизације – у његовим вајарским композицијама сусрећу се Мерлин Монро и Стаљин, Лењин и познати „Човек који хода“ Ђакометија, главни ликови америчких стрипова и руске народне играчке.

Сам уметник воли да нагласи да он ради на „савременим митовима“. Његове скулптуре – нису карикатуре и нису анекдоте. Он ствара своје светове, који су насељени митолошким ликовима данашњег доба, и позива посетиоце на занимљиво путовање у своју стварност.

Соков је маштао да постане сликар још у детињству, - завршио Строгановску школу и постао прави професионалац.

„Код мене је све било нормално, - прича уметник. – Био сам члан Савеза уметника, чак сам био члан секције скулптуре, имао сам радионицу у центру Москве“.

Соков је био обезбеђен државним наруџбинама – а у совјетско време то је за уметника било главно, јер му је гарантовало миран и обезбеђен живот. Међутим у оквиру академске уметности он није могао да нађе решење за уметничке проблеме који му нису давали мира. Излаз се нашао у соц-арту.

„У СССР је практично било заборављено искуство авангарде почетка ХХ века, тако да је генерација шездесетих година поново улазила у савремену уметност, - рекао је у интервјуу за „Глас Русије“ координатор изложбе Андреј Јерофејев.  – Они су одступали од академске смернице, прво су за себе открили модернизам, затим фазе, кроз које је америчка, европска уметност пролазила у 30-им и 40-им годинама. Наша уметност је била отсечена от општег светског развоја. Али су они прошли све те фазе и изашли на актуелно стваралаштво“.

Овај пут је симптоматично заступљен у стваралаштву Сокова – види се брзи, силовити развој мисли уметника, и како он пролази све те фазе. Међутим ироничан концептуализам Сокова није наишао на добродошлицу у СССР-у. Такве радови нису могли бити приказани на изложбама у организацији Савеза ликовних уметника, није било приватних галерија, које би их „прогурали“. У одређеном тренутку колизија уметника и система је постала превише јавна, и 1979. године Соков је емигрирао у САД.

„Ситуација, у којој је уметник принуђен да живи у илегали, нема права да се излаже, да постоји упркос културној политици, када је под сталним „оком“ тајне полиције – све је то на одређени начин изазивало изнуђени отпор, - каже Андреј Јерофејев. – Соков је преформулисао концепције совјетске уметности у варијанту паганског, архаичног стваралаштва. Била је створена специфична култура – забавна, заниммљива, карневалска парафраза совјетске агитацијске уметости. И парафраза је у овом облику фактички срушила цео идеолошки официоз“.

Данас су радови Сокова представљени у највећим светским музејским колекцијама. У Русији су позната углавном његова ранија дела, док су радови уметника задњих година руским поштоваоцима савремене уметности практично непознати. Изложба у Музеју савремене уметности има задатак да попуни ову празнину. У експозицији су заступљени радови из државних и приватних колекција САД,  Европе и Русије, Државне Третјаковске Галерије, као и радови из радионице уметника. Уједно са скулптурама, експозиција укључује мало познате у Русији сликарска дела Леонида Сокова.