Karl Brjulov

Veliki Karl – tako su još za života nazivali savremenici izvrsnog ruskog slikara Karla Pavloviča Brjulova. Naslikano u Italiji ogromno platno Poslednji dan Pompeje  imalo je sveevropsko priznanje. Slikara su upoređivali s Rubensom, Rembrantom, Van Dajkom.

Posle završetka Peterburške Akademije umetnosti leti 1822. godine Karl Brjulov ide u Italiju, gde je proveo nekoliko godina. U to je vreme on stvorio u različitim tehnikama – ulju, vodenim bojama, sepiji, crtežu – oko 120 portreta -  više od stotinu različitih karaktera, likove ljudi različite nacionalne pripadnosti, struke, individualne duševne organizacije. Osim toga,  on slika nekoliko veoma zanimljivih autoportreta, između ostalih i  prema narudžbi galerije Ufici. Mladi umetnik uporno radi, te stvara monumentalno delo, koje je sposobno da proslavi rusku slikarsku školu.

Katastrofi, koja je zadesila Pompeje, pripadale su sve misli  slikara. Opis katastrofe je on našao u pismima Plinija Juniora rimskom istoričaru Tacitu: Već  je prošlo podne, dok svetlo  nije jarko, kao da je bolesno. Kuće se tresu; na otvorenom uzanom podestu je veoma strašno; one mogu da se u svakom trenutku sruše. Najzad je odlučeno da se grad napusti; za nama ide gomila ljudi, koji su sasvim izgubljeni. S druge je strane strašan crni oblak, koji na nekim mestima  probijaju munje…

Prema materijalima arheoloških iskopina Brjulov slika ne samo predmete običnog života. Neka tela će on naslikati u onim pozama, koje su sačuvale praznine, nastale u lavi na mestu pretvorenih u pepeo tela. Od zamisli do ostvarenja  tog dela je prošlo 6 godina. Platno je veliko oko 30 kvadratnih metara!

Trijumfalno je nastala slava Brjulova. Veliki engleski pisac Valter Skot, kada je pogledao sliku Poslednji dan Pompeje, oduševljeno je rekao: To nije slika, to je čitava pesma! Platno su vozili u Milano. Kao i u Rimu, u sali  Brerskog dvorca od jutra do mraka  su ga gledali brojni ljubitelji slikarstva. Brjulova su poznavali na ulici, pozdravljali, jednom su mu pljeskali čak u pozorištu. Može da se zamisli,  kako su čekali u Rusiji sliku Poslednji dan Pompeje, koja je neužurbano putovala Evropom, a onda  posle posete Parizu stigla u otadžbinu. Likovanju sunarodnika nije bilo kraja. Gogolj je pisao: Njegova dela su prva, koja mogu da razumeju (mada različito) i slikar razvijenog ukusa, i čovek, koji ne zna šta je umetnost. Ona su prva, koja su osuđena na sreću da uživaju svetsku slavu, najviši njihov nivo je slika Poslednji dan Pompeje.