Na letovanje na Antarktik?

Proučavajući geološke slojeve Antarktika stručnjaci koji rade na Ujedinjenom programu za proučavanje Svetskog okeana našli su dokaze za to da su na ovoj teritoriji pre 53 miliona godina rasle palme i biljke srodne savremenom baobabu i makadamiji – australijskom orahu. Tada je temperatura na južnom polu zimi bila na nivou od 10 stepeni Celzijusa, a leti je mogla da poraste do 25.

Ispostavilo se da nije lako ustanoviti šta se dešavalo na Antarktiku u vreme ranog eocena. Lednički period, koji se desio pre 34 miliona godina uništio je veći deo sedimentnih vrsta koje bi mogle da daju ključ za prošlost klimatskih promena. Sve što je ostalo predstavljalo je kilometre leda. Međutim, naučnici su uspeli da se u bukvalnom smislu dokopaju potrebnih slojeva, zbog čega su morali da naprave bušotinu od 4 kilometra na morskom dnu u Zemlji Vilksa. U dobijenim uzorcima osim polena i sumpora biljaka istraživači su našli ostatke sitnih jednoćelijskih organizama – arheja. U njihovim ćelijskim strukturama su otkrivene molekularne promene direktno povezane s temperaturom tla koje je okruživalo organizme u toku života. U suštini, arheje su postale majušni termometri sahranjeni pre više miliona godina. Po mišljenju jednog od istraživača Džejmsa Bendla s univerziteta u Glazgovu, obale Antakrtika su tada izgledale kao savremena severoistočna obala Australije.

Geološka istraživanja na drugim mestima planete potvrđuju da su se na njima takođe dešavala značajna temperaturna kolebanja, konstatuje doktor geološko-mineroloških nauka profesor Igor Davidenko. Zemlja je poput mašine s vodenim i vazdušnim hlađenjem, koja se kvari u periodima cikličnog karaktera, objašnjava stručnjak. On smatra da je u drevnom Antarktiku mogla da vlada suptropska klima, pošto je u toku dugog života Zemlje – oko 4,5 milijarde godine – planeta doživela mnoštvo klimatskih ciklusa.

Pre deset hiljada godina, navodi još jedan primer, Igor Davidenko, na zemlji je bilo tako hladno da su se na mestu Severnog Ledenog okeana nalazile ledene planine visine otprilike četiri-pet kilometara. A zatim su se sve otopile i došlo je do vrlo moćnih i strašnih poplava koje su preobrazile Evroaziju.

Igor Davidenko ističe aktuelnost proučavanja epohe ranog eocena. Jer, upravo ovaj vremenski period naučnici smatraju „toplotnim analogom“ savremenih klimatskih promena na planeti. Rani eocen se često naziva eocenom s efektom staklene bašte, pošto je sadržaj gasa ugljenih kiselina u atmosferi tog vremena bio skoro dvostruko manji nego danas. Naučnik je uveren da ove informacije o prirodnom efektu staklene bašte u dalekoj prošlosti planete mogu da pomognu u pravilnoj proceni uticaja izduvnih gasova s efektom staklene bašte na promenu klime danas.

Potrebi za smanjenjem ovih izduvnih gasova minimum dva puta posvećen je najnoviji referat Međuvladine grupe stručnjaka o promeni klime. U suprotnom slučaju količina prirodnih katastrofa u 21. veku može da poraste 10 puta, tvrde stručnjaci i nadaju se da će njihovi argumenti postati osnova za to da međunarodna zajednica usvoji nove odluke za smanjenje izduvnih gasova s efektom staklene bašte. Trenutno se norme za izduvne gasove regulišu Kjotskim protokolom. On je usvojen u decembru 1997. godine kao dopuna Okvirne konvencije OUN o izmeni klime (OKIK). Ratifikovala ju je 181 zemlja, a ovim zemljama pripada preko 61% izduvnih gasova. Prvi period važenja Kjotskog protokola u okviru kojeg razvijene zemlje imaju kvantitativne obaveze za smanjenje izduvnih gasova u atmosferu, ističe 31. decembra 2012. godine.