Smoluća – grad ruševina i beznađa

Smoluća – Verovali smo da većeg zla, od onoga sa kojim smo dočekali kraj rata, više nikada neće biti. Bili smo ubeđeni da ćemo, mi Srbi Smoluće, posle ratnog jada i čemera, živeti život koji bar malo liči čovekovom.... Svi su nam, i to svih poratnih godina, okretali leđa... Niko nam ništa nije dao... Ni pogledati nas nisu hteli... Planski smo rasterani, samo da nas više nikada ne bude tamo gde su nam koreni, tvrdi Milorad Cvijanović, jedan od seljana koji je hteo u rodni kraj, ali kome to drugi nisu dali.

Smoluća, najveća srpska varoš u federalnom delu BiH, više ne postoji. Naseobina sa više od četiri i po hiljade duša danas je upokojena na jednom od najvećih stratišta srpskog naroda u BiH. Sahranjena je na mestu patnji i stradanja. U mestu kome će hoditi samo poneko od onih čiji preci vuku korene iz ove varoši, nekadašnje najveće mesne zajednice u Opštini Lukavac.

– Smoluća je, u ona predratna vremena, bila grad. Osam stotina Smolućana svakodnevno je odlazilo na posao u Lukavac i Tuzlu. U školi je bilo oko 600 učenika. Smoluća je imala i svoju robnu kuću i prodavnice i sve drugo što su, tada, imali drugi. U Smolući je živelo na desetine fakultetski obrazovanih ljudi... I sve je to nestalo bez nade da će se ikada, makar i malo od toga, opet naći na dedovini, priča Danilo Milanović, donedavno predsednik Udruženja srpskih povratnika u Smoluću.

– Kada su, posle rata, Smolućani hteli da se vrate i da žive sa svojim komšijama Bošnjacima, nisu im dali. Danas međutim, lokalna vlast podržava povratak kada su Srbi Smoluće svili nova gnezda u bar desetak država u okruženju i svetu. Podržavaju povratak iako dobro znaju da je u rasejanju već rođeno više od tri hiljade dece Smolućana, te da ih je četvrtina izbeglih, već umrla, opet će Milanović.

Kada je, prve poratne godine, na spisku bilo oko dve hiljade meštana koji su se hteli vratiti, u Lukavcu to nije dozvoljavala lokalna vlast. Danas, šesnaest godina posle pogroma i egzodusa, njima nude sve.

Nude nam sve, a dobro znaju da smo mi u bar desetak zemalja, podigli nove krovove nad glavom, dobili unuke... Da su naša deca pronašli nova radna mesta u drugim sredinama. Danas hoće da kažu kako nas zovu, a da mi, navodno nećemo da se vratimo. To su samo podvale naših komšija, ljutito će Danilov brat Dušan.

Smoluća je danas najveći porušeni grad i najveće zgarište u BiH. Naseobina u kojoj je aktivan samo Centar za lečenje narkomana, ali i deponije kojih ima na svakom koraku. To je i mesto sećanja na osamdesetak dana koliko je oko devet hiljada Srba ovog mesta te Tenje i Potpeći koji su izbegli u Smoluću, bilo u okruženju svojih predratnih komšija, muslimana.

Smoluća je danas mesto sećanja na sedamdeset boraca i civila koji su poginuli ili umoreni za tih osamdesetak dana gladi, straha i stradanja... Mesto sećanja na Sašu Cvjetinovića kome je doktor Stanislav Jovanović, tada apsolvent Medicinskog fakulteta, bonsekom odsekao nogu, a silkom stezao ranu iz koje je nakon teškog ranjavanja liptala krv... O Ljubomiru Todoroviću prvom ratnom komandantu odbrane mesta... o Nenadu i Milošu Milanoviću, prvim žrtvama stravične opsade... Ali o muslimanu Enesu Katiću koji je, besan što mu sunarodnici tuku komšije Srbe, granatirao njihove položaje u komšijskom, muslimanskom, selu Šikulje.

Živiničke ose

U opsadi Smoluće koja je počela 18. juna i trajala sve do potkraj avgusta 1992. godine, učestvovale su, već tada, elitne jedinice Armije BiH te pripadnici „Živiničkih osa”, specijalne jedinice u čijem sastavu su bili sve sami predratni robijaši i najkrvoločniji egzekutori. Slobodnim koridorom, nakon proboja u kome je poginulo dvadeset i sedam srpskih boraca, narod Smoluće, Tenje i Potpeći, stigao je poslednjeg avgustovskog dana na slobodni Ozren.