Смолућа – град рушевина и безнађа

Смолућа – Веровали смо да већег зла, од онога са којим смо дочекали крај рата, више никада неће бити. Били смо убеђени да ћемо, ми Срби Смолуће, после ратног јада и чемера, живети живот који бар мало личи човековом.... Сви су нам, и то свих поратних година, окретали леђа... Нико нам ништа није дао... Ни погледати нас нису хтели... Плански смо растерани, само да нас више никада не буде тамо где су нам корени, тврди Милорад Цвијановић, један од сељана који је хтео у родни крај, али коме то други нису дали.

Смолућа, највећа српска варош у федералном делу БиХ, више не постоји. Насеобина са више од четири и по хиљаде душа данас је упокојена на једном од највећих стратишта српског народа у БиХ. Сахрањена је на месту патњи и страдања. У месту коме ће ходити само понеко од оних чији преци вуку корене из ове вароши, некадашње највеће месне заједнице у Општини Лукавац.

– Смолућа је, у она предратна времена, била град. Осам стотина Смолућана свакодневно је одлазило на посао у Лукавац и Тузлу. У школи је било око 600 ученика. Смолућа је имала и своју робну кућу и продавнице и све друго што су, тада, имали други. У Смолући је живело на десетине факултетски образованих људи... И све је то нестало без наде да ће се икада, макар и мало од тога, опет наћи на дедовини, прича Данило Милановић, донедавно председник Удружења српских повратника у Смолућу.

– Када су, после рата, Смолућани хтели да се врате и да живе са својим комшијама Бошњацима, нису им дали. Данас међутим, локална власт подржава повратак када су Срби Смолуће свили нова гнезда у бар десетак држава у окружењу и свету. Подржавају повратак иако добро знају да је у расејању већ рођено више од три хиљаде деце Смолућана, те да их је четвртина избеглих, већ умрла, опет ће Милановић.

Када је, прве поратне године, на списку било око две хиљаде мештана који су се хтели вратити, у Лукавцу то није дозвољавала локална власт. Данас, шеснаест година после погрома и егзодуса, њима нуде све.

Нуде нам све, а добро знају да смо ми у бар десетак земаља, подигли нове кровове над главом, добили унуке... Да су наша деца пронашли нова радна места у другим срединама. Данас хоће да кажу како нас зову, а да ми, наводно нећемо да се вратимо. То су само подвале наших комшија, љутито ће Данилов брат Душан.

Смолућа је данас највећи порушени град и највеће згариште у БиХ. Насеобина у којој је активан само Центар за лечење наркомана, али и депоније којих има на сваком кораку. То је и место сећања на осамдесетак дана колико је око девет хиљада Срба овог места те Тење и Потпећи који су избегли у Смолућу, било у окружењу својих предратних комшија, муслимана.

Смолућа је данас место сећања на седамдесет бораца и цивила који су погинули или уморени за тих осамдесетак дана глади, страха и страдања... Место сећања на Сашу Цвјетиновића коме је доктор Станислав Јовановић, тада апсолвент Медицинског факултета, бонсеком одсекао ногу, а силком стезао рану из које је након тешког рањавања липтала крв... О Љубомиру Тодоровићу првом ратном команданту одбране места... о Ненаду и Милошу Милановићу, првим жртвама стравичне опсаде... Али о муслиману Енесу Катићу који је, бесан што му сународници туку комшије Србе, гранатирао њихове положаје у комшијском, муслиманском, селу Шикуље.

Живиничке осе

У опсади Смолуће која је почела 18. јуна и трајала све до поткрај августа 1992. године, учествовале су, већ тада, елитне јединице Армије БиХ те припадници „Живиничких оса”, специјалне јединице у чијем саставу су били све сами предратни робијаши и најкрволочнији егзекутори. Слободним коридором, након пробоја у коме је погинуло двадесет и седам српских бораца, народ Смолуће, Тење и Потпећи, стигао је последњег августовског дана на слободни Озрен.