Judit Polgar: ne delim igru na mušku i žensku

Mađarska šahistinja Judit Polgar je jedina šahistinja koja igra među muškom elitom. A počela je i da piše, izdala je knjigu i nema nameru da se na tome zaustavi. O ovome je čuvena velemajstorka ispričala u ekskluzivnom intervjuu za „Glas Rusije“:

- Dok nisam postala majka, bila sam profesionalna šahistikinja i radila sam 6 do 8 sati dnevno „za tablom“. Posle rođenja sina Olivera, moj se raspored nije mnogo promenio, ali već posle rođenja drugog deteta, kćerke Ane, moji su se prioriteti promenili. Ne krivim decu za to što imam manje vremena za šah. Jednostavno, sada imam i druga interesovanja. Napisala sam knjigu „Kako sam oborila Fišerov rekord“ i nedavno je objavljena na engleskom jeziku. U knjizi pričam o tome kako sam postala velemajstorka sa 15 godina i 4 meseca, jedan mesec ranije u odnosu na Fišera. Dopalo mi se pisanje i imam nameru da napišem drugi tom.

- Naravno, bavim se i razvojem šaha. Zajedno s svojim timom spremam projekat koji ima za cilj da omogući fakultativno bavljenje šahom u mađarskim školama. Očekujemo odgovor iz misnistarstva obrazovanja.

- Tokom poslednjih 10 godina, šah se ne razvija onako kako bi trebalo. Sa jedne strane, imidž šaha u medijima, na reklamama i na filmovima je odličan. Ljudi imaju stav da onaj ko se bavi šahom, svakako nije glup. Uverena sam da je to već dovoljan razlog učiti decu da igraju šah.

Ali, profesionalni nivo- to je već nažalost poptuno druga priča. Koliko je meni poznato, malo je šahista danas u rangu profesionalnih igrača. Naravno, profesionalci imaju svetlu budućnost, ali se još nije pojavio „onaj pravi“. Danas u svetu šah igra 600 miliona ljudi- to je odlično, ali nema dovoljno profesionalnog pristupa, ni novca.

Šta bi trebalo uraditi da se situacija promeni?

Smatram da ljudi od kojih zavisi šah, ne uvažavaju dovoljno profesionalne igrače. Ima mnogo primera za to. Recimo, na poslednjoj Olipmijadi u Istambulu, organizatori su mogli da dozvole najboljim šahistima da nakon igre ostanu u sali i da prate ostale partije. Ali, igrače su zamolili da napuste salu, nakon završeta njihovih partija. Takva su pravila. A tu je bio okupljen „krem“ svetskog šaha i udaljiti iz sale igrače, šahiste, po meni je- strašno. Problem je u tome što ljudi koji postavljaju pravila nisu šahisti. Mi smo kao lutke i oni se ne brinu posebno za to šta mi mislimo i osećamo.

Ne želim da se žalim i dolivam ulje na vatru, ali želim da se promeni stav i odnos prema šahistima, tada čak ni pitanje novca neće biti toliko važno. Ispada da na turnirima, sami šahisti nisu najvažniji. Dovoljno je pogledati ceremonije otvaranja i zatvaranja: političari, poznati ljudi, važne ličnosti. Naravno, bez njih ne mogu proći ovakve manifestacije, ali ne sme se zaboravljati na same igrače.

Gde ste Vi naučili ruski jezik?

Ruski sam učila još u obdaništu. Moja mama govori ruski, ona se rodila i odrasla je u Ukrajini, u Zakarpatskoj oblasti. Znanje jezika veoma je korisno u životu i u svetu šaha. Naravno, engleski se više traži, ali nije loše ako čovek može da se izrazi i na drugim jezicima. Govorim engleski, ruski, španski i naravno, mađarski. Ali, ne volim da učim jezike, znam ih tek onoliko, kako bih mogla da ih koristim u praksi.