Јудит Полгар: не делим игру на мушку и женску

Мађарска шахистиња Јудит Полгар је једина шахистиња која игра међу мушком елитом. А почела је и да пише, издала је књигу и нема намеру да се на томе заустави. О овоме је чувена велемајсторка испричала у ексклузивном интервјуу за „Глас Русије“:

- Док нисам постала мајка, била сам професионална шахистикиња и радила сам 6 до 8 сати дневно „за таблом“. После рођења сина Оливера, мој се распоред није много променио, али већ после рођења другог детета, кћерке Ане, моји су се приоритети променили. Не кривим децу за то што имам мање времена за шах. Једноставно, сада имам и друга интересовања. Написала сам књигу „Како сам оборила Фишеров рекорд“ и недавно је објављена на енглеском језику. У књизи причам о томе како сам постала велемајсторка са 15 година и 4 месеца, један месец раније у односу на Фишера. Допало ми се писање и имам намеру да напишем други том.

- Наравно, бавим се и развојем шаха. Заједно с својим тимом спремам пројекат који има за циљ да омогући факултативно бављење шахом у мађарским школама. Очекујемо одговор из миснистарства образовања.

- Током последњих 10 година, шах се не развија онако како би требало. Са једне стране, имиџ шаха у медијима, на рекламама и на филмовима је одличан. Људи имају став да онај ко се бави шахом, свакако није глуп. Уверена сам да је то већ довољан разлог учити децу да играју шах.

Али, професионални ниво- то је већ нажалост поптуно друга прича. Колико је мени познато, мало је шахиста данас у рангу професионалних играча. Наравно, професионалци имају светлу будућност, али се још није појавио „онај прави“. Данас у свету шах игра 600 милиона људи- то је одлично, али нема довољно професионалног приступа, ни новца.

Шта би требало урадити да се ситуација промени?

Сматрам да људи од којих зависи шах, не уважавају довољно професионалне играче. Има много примера за то. Рецимо, на последњој Олипмијади у Истамбулу, организатори су могли да дозволе најбољим шахистима да након игре остану у сали и да прате остале партије. Али, играче су замолили да напусте салу, након завршета њихових партија. Таква су правила. А ту је био окупљен „крем“ светског шаха и удаљити из сале играче, шахисте, по мени је- страшно. Проблем је у томе што људи који постављају правила нису шахисти. Ми смо као лутке и они се не брину посебно за то шта ми мислимо и осећамо.

Не желим да се жалим и доливам уље на ватру, али желим да се промени став и однос према шахистима, тада чак ни питање новца неће бити толико важно. Испада да на турнирима, сами шахисти нису најважнији. Довољно је погледати церемоније отварања и затварања: политичари, познати људи, важне личности. Наравно, без њих не могу проћи овакве манифестације, али не сме се заборављати на саме играче.

Где сте Ви научили руски језик?

Руски сам учила још у обданишту. Моја мама говори руски, она се родила и одрасла је у Украјини, у Закарпатској области. Знање језика веома је корисно у животу и у свету шаха. Наравно, енглески се више тражи, али није лоше ако човек може да се изрази и на другим језицима. Говорим енглески, руски, шпански и наравно, мађарски. Али, не волим да учим језике, знам их тек онолико, како бих могла да их користим у пракси.