Besesku spreman da plače zajedno sa Sakašvilijem

Na nedavnom kongresu Evropske narodne partije desio se značajan susret. Predsednika Rumunije Trajana Beseskua i predsednika Gruzije Mihaila Sakašvilija. Treba istaći da ove političke lidere vezuje nešto više nego pripadnost jednoj evropskoj političkoj porodici. Objedinjuje ih mržnja prema Rusiji i nežna ljubav prema SAD. Obojica su došla na vlast posle „revolucija u boji“ i, bez obzira na dekorativnu demokratičnost i transparentnost svojih režima, izgradili su političke sisteme sa karakterističnim znacima diktature.

Nije slučajno ni to što se politički protivnici Beseskua i Sakašvilija često nađu iza rešetaka. Pri tome najčešće ne proruski, već prozapadni političari, koji su im jednostavno smetali da uživaju u potpunoj vlasti. Glavni politički protivnik Trajana Beseskua, bivši premijer Adrian Nestase, izdržava kaznu zbog „korišćenja svog uticaja za sakupljanje sredstava za predizbornu kamapnju“. U zatvoru je on počeo da piše esej o istoriji rumunsko-američkih odnosa i svetske politike. U njemu je prikazana zakulisna strana istočnoevropske i postsovjetske međunarodne politike. Očigledno boravak u zatvoru je spasao bivšeg premijera od iluzije o blagorodstvu geopolitičkih lutkara koji vuku konce. Adrian Nestase je našao mnogo zajedničkog između Trajana Beseskua i Mihaila Sakašvilija.

- Evo uvela je poslednja narandžasta revolucija. Ona je započela 2003. godine i završena je početkom ovog meseca pobedom Gruzijskog sna, stranke Ivanišvilija – milijardera, koji želi da normalizuje odnose sa Rusijom. Revolucija je završena isključivo zato što je iza prozapadne fasade Saakašvili skrivao kriminal, nasilje i mučenje u zatvorima. 2004. godine, po gruzijskom modelu, i sumnjam, sa istim tim savetnicima, desile su se još dve narandžaste revolucije – u Ukrajini i u Rumuniji. U Ukrajini, posle dugih uličnih protesta, podržanih spolja, pobedila je Juščenkova stranka. U Rumuniji, na izborima 2004. godine, Besesku je koristio model kijevske revolucije i optužio je vladu za falsifikaciju izbora. Ispostavilo se da je on lagao, ipak to što je urađeno više se ne može vratiti. Birači su živeli narednih 8 godina u haosu, laži i konfliktima, dok se rejting Beseskua nije spustio do 10%. Mada, Visoka Porta (stari naziv Osmanske Imperije koji rumunska štampa koristi kao eufemizam za označavanje SAD), uzela je u obzir greške prošlosti. U Ukrajini, Gruziji i u Rumuniji „daljinsko upravljanje demokratijom“ ispostavilo se neživotvornim u dugoročnoj perspektivi. I nova doktrina „pravne države“ pretpostavlja da će rešenja pojedinih struktura biti važnija nego volja naroda. Indikativno je što je tako strogu analizu napravio ne marginalni političar i ne novinar sa proruskim simpatijama, već političar koji je doprineo stupanju Rumunije u NATO i uložio ogormne napore za njeno stupanje u EU.

Postoji još jedan povod za prijateljstvo Beseskua sa Sakašvilijem. Gruzijski predsednik je probao da realizuje 2008. godine ono što bi Besesku, po sopstvenim izjavama, učinio 1941. godine. U jednom od intervjua Besesku je priznao da bi 1941. godine on naredio da se napadne SSSR, mitivišući to neophodnošću da se obnovi terotorijalni integritet Rumunije. 2008. godine pod sličnom parolom Saakašvili je naredio da se napadne Južna Osetija. Čime je stekao simpatije ne samo Beseskua, već i rusofobskog dela rumunske štampe i ekspertskih krugova.

Sada nastaje paradoksalna situacija: za rumunske medije i političare sve izjave Ivanišvilija o evropskoj orijentaciji, francuski pasoš i obećanja da će posetiti Vašington u zvaničnoj poseti samo su žalosni pokušaji da se uspava budnost Zapada. Gruzijskog milijardera po definiciji smatraju čovekom Moskve. Prema gvozdenoj istočnoevropskoj logici: ako je Sakašvili proamerički predsednik, onda njegov politički protivnik može da bude samo pulen Moskve. U tom kontekstu Ivanišvilijeva pobeda na izborima je bila primljena kao poraz demokratije i povod za žalost. Na sastanku sa Sakašvilijem rumunski predsednik je požurio da uteši svog kolegu: Vi ste sada takođe u opoziciji sopstvenoj vladi. Znači, sada možemo da plačemo zajedno.

Valentin Mindrešesku,