Бесеску спреман да плаче заједно са Сакашвилијем

На недавном конгресу Европске народне партије десио се значајан сусрет. Председника Румуније Трајана Бесескуа и председника Грузије Михаила Сакашвилија. Треба истаћи да ове политичке лидере везује нешто више него припадност једној европској политичкој породици. Обједињује их мржња према Русији и нежна љубав према САД. Обојица су дошла на власт после „револуција у боји“ и, без обзира на декоративну демократичност и транспарентност својих режима, изградили су политичке системе са карактеристичним знацима диктатуре.

Није случајно ни то што се политички противници Бесескуа и Сакашвилија често нађу иза решетака. При томе најчешће не проруски, већ прозападни политичари, који су им једноставно сметали да уживају у потпуној власти. Главни политички противник Трајана Бесескуа, бивши премијер Адриан Нестасе, издржава казну због „коришћења свог утицаја за сакупљање средстава за предизборну камапњу“. У затвору је он почео да пише есеј о историји румунско-америчких односа и светске политике. У њему је приказана закулисна страна источноевропске и постсовјетске међународне политике. Очигледно боравак у затвору је спасао бившег премијера од илузије о благородству геополитичких луткара који вуку конце. Адриан Нестасе је нашао много заједничког између Трајана Бесескуа и Михаила Сакашвилија.

- Ево увела је последња наранџаста револуција. Она је започела 2003. године и завршена је почетком овог месеца победом Грузијског сна, странке Иванишвилија – милијардера, који жели да нормализује односе са Русијом. Револуција је завршена искључиво зато што је иза прозападне фасаде Саакашвили скривао криминал, насиље и мучење у затворима. 2004. године, по грузијском моделу, и сумњам, са истим тим саветницима, десиле су се још две наранџасте револуције – у Украјини и у Румунији. У Украјини, после дугих уличних протеста, подржаних споља, победила је Јушченкова странка. У Румунији, на изборима 2004. године, Бесеску је користио модел кијевске револуције и оптужио је владу за фалсификацију избора. Испоставило се да је он лагао, ипак то што је урађено више се не може вратити. Бирачи су живели наредних 8 година у хаосу, лажи и конфликтима, док се рејтинг Бесескуа није спустио до 10%. Мада, Висока Порта (стари назив Османске Империје који румунска штампа користи као еуфемизам за означавање САД), узела је у обзир грешке прошлости. У Украјини, Грузији и у Румунији „даљинско управљање демократијом“ испоставило се неживотворним у дугорочној перспективи. И нова доктрина „правне државе“ претпоставља да ће решења појединих структура бити важнија него воља народа. Индикативно је што је тако строгу анализу направио не маргинални политичар и не новинар са проруским симпатијама, већ политичар који је допринео ступању Румуније у НАТО и уложио огормне напоре за њено ступање у ЕУ.

Постоји још један повод за пријатељство Бесескуа са Сакашвилијем. Грузијски председник је пробао да реализује 2008. године оно што би Бесеску, по сопственим изјавама, учинио 1941. године. У једном од интервјуа Бесеску је признао да би 1941. године он наредио да се нападне СССР, митивишући то неопходношћу да се обнови тероторијални интегритет Румуније. 2008. године под сличном паролом Саакашвили је наредио да се нападне Јужна Осетија. Чиме је стекао симпатије не само Бесескуа, већ и русофобског дела румунске штампе и експертских кругова.

Сада настаје парадоксална ситуација: за румунске медије и политичаре све изјаве Иванишвилија о европској оријентацији, француски пасош и обећања да ће посетити Вашингтон у званичној посети само су жалосни покушаји да се успава будност Запада. Грузијског милијардера по дефиницији сматрају човеком Москве. Према гвозденој источноевропској логици: ако је Сакашвили проамерички председник, онда његов политички противник може да буде само пулен Москве. У том контексту Иванишвилијева победа на изборима је била примљена као пораз демократије и повод за жалост. На састанку са Сакашвилијем румунски председник је пожурио да утеши свог колегу: Ви сте сада такође у опозицији сопственој влади. Значи, сада можемо да плачемо заједно.

Валентин Миндрешеску,