Dragomir Anđelković: Kavkaz u vrtlogu globalne geopolitike (I deo)

 Uz prasak je obznanjena era, makar još i asimetričnog, policentrizma, umesto skoro dve decenije duge epohe zapadnog globalnog geopolitičkog monopolizma. No, čak i na Kavkazu gde su bar neka evroatlantska koplja polomljena 2008. godine, agresivna politika SAD nije obustavljena. Samo su jedne metode delovanja zamenjene (ili pre dopunjene) drugima.  Na njih, odnosno na ono što se od početka 90-ih do danas dešavalo u regionu Kavkaza, te na budući razvoj događaja, osvrnućemo se u ovom tekstu.

Za to je pogotovo inspirativan sadržaj Međunarodne konferencije „Kavkaz u svetskoj politici: istorija i savremenost“, na kojoj su učestvovali vodeći eksperti uglednih ruskih univerziteta, ali i naučnici, odnosno politički analitičari iz Abhazije, Turske, Srbije i Republike Srpske. Ona je održana 18. oktobra u Suhumiju, a njeni organizatori su bili vlade Nižegorodske oblasti i Republike Abhazije, kao i Savet rektora Nižegorodske oblasti i privredna komora te federalne jedinice RF. Takođe, mnogo toga zanimljivog, i to na svež, mladalački vitalan ali i te kako zreo način, o geopolitici Kavkaza ali i drugim važnim društveno-političkim temama (pa i srbskom pitanju), moglo je da se čuje i na Međunarodnom kongresu studentske omladine, koji je od 16. do 22. oktobra, po peti put, održan u Abhaziji, uz nesebičnu pomoć univerzitetske zajednice Nižnjeg Novgoroda i drugih ruskih gradova (o tome će uskoro biti objavljen poseban teksta, sa težištem na geopolitičkim shvatanjima mladih, gde umesto prevelikog taktiziranja i pragmatizma preovladava otvorenost i iskrenost).

GEOPOLITIČKI ZNAČAJ KAVKAZA
 


Kavkaski region – kako Zakavkazje koje obuhvata deo postsovjetskog prostora južno od istoimenog planinskog lanca, a gde se nalazi šest faktički nezavisnih država (tri su članice OUN), tako i Severni Kavkaz, koji je u sastavu Ruske Federacije – vekovima je predstavljao zonu nadmetanja velikih sila. Tu su se nekada prelamali interesi Ruske imperije, Otomanskog carstva, Persije, kolonijalne Engleske. I danas se na Kavkazu nadmeću naslednice tih sila, ali su se u igru svestrano umešale i neke druge moćne države, a najpre u globalnim razmerama hegemonistički nastrojene, Sjedinjene Američke Države i njen prateći NATO „orkestar“.

Stvar je u tome što iako područje o kome govorimo u svetskim razmerama nije previše značajno zbog kurentnih prirodnih resursa (kakvi su nafta i gas) i drugih strateških sirovina – čega ima tek mestimično i ne previše (čak ni Azerbejdžan više nije prvorazredni proizvođač nafte) – kavkaska zona ima prvorazredni geopolitički značaj. Dovoljno je i pogledati kartu Evroazije, pa se vidi da kavkaski region predstavlja raskrsnicu između Bliskog Istoka, Južne Rusije i Srednje Azije. Otuda, verovatno je i još značajniji element globalne geopolitičke table od našeg balkanskog „bureta baruta“.

Ko kontroliše Kavkaz, ima ozbiljnu prednost u čitavom području od Male Azije do Kine.  Opet, etnička i verska izmešanost naroda Zakavkazja i Severnog Kavkaza, sa često negativnim istorijskim nasleđem koje ih opterećuje, te nerešenim aktuelnim problemima koji su još veći generator tenzija, pruža veliki unutrašnji konfliktni potencijal. To neke sile – uprkos tome što su im puna usta priča o „ljudskim pravima“ i „progresu“ – zloupotrebljavaju, ni malo ne misleći o stvarnim posledicama svojih opasnih kombinacija po ljude koji žive u regionu.

U prvom redu tako postupaju SAD, ali Belu kuću prati i čitav niz NATO saveznika (ali ne i baš svi, pa je npr. Nemačka, zbog svoje interesne upućenosti na Rusiju, protiv američke avanturističke politike na Kavkazu). Te zemlje su faktor raspirivanja sukoba u regionu, jer im oni omogućavaju da geopolitički profitiraju (na krvi i nesreći građana zemalja pomenutog područja, makar im neki od njih navodno bili i saveznici). S druge strane Ruska Federacija, koja se odrekla imperijalističkih pretenzija, ima umirujuću ulogu. Njoj na pragu sopstvene kuće nisu potrebne krize, već mir i saradnja među tu lociranim narodima, bilo da su u sastavu Ruske Federacije (čiji su njihove republike subjekti) ili se nalaze, južno od Kavkaza, u njenom susedstvu.

Uostalom, Rusija je veliki izvoznik nafte i gasa, odnosno preko njene teritorije ide opsežan sistem gasovoda i naftovoda kojim se ruskim i srednjoazijskim energentima snabdeva veliki deo Evrope. Već na osnovu toga je jasno da je imperativ ruske energetske geopolitike – postizanje pune stabilnosti u svim regionima koji se nalaze na naftno-gasnim trasama ili su izvori fosilnih goriva. Ne samo eskalacija već i opasno tinjanje konflikta u njima, može te energetske magistrale i prirodne rezervoare da ugrozi. Drugačije stvari stoje sa ulogom SAD, V. Britanije i nekih drugih evroatlantskih sila, kojima za sada treba, između ostalog, kavkaski požar a ne miroljubiva koegzistencija tamošnjih naroda.

PUT KONFLIKTA                                                                                           

Prvih godina pošto se SSSR raspao, Vašington se preterano nije mešao u poslove zakavkaskih država, odnosno Severnog Kavkaza unutar Rusije. Javno je zastupao stav da je Ruska Federacija „garant stabilnosti na tom ogromnom prostoru“, ali je čak i tada uporedo delovao zakulisno u cilju širenja sfere svog uticaja, odnosno potkopavanja ruskog. Danas se pouzdano zna da su SAD, primera radi, imale mračnu ulogu u vezi sa podsticanjem delovanja ekstremista u Čečeniji.

SAD su radile sistematski i fazno. Prvo su se posvetile učvršćivanju svog uticaja u zemljama Istočne Evrope, a na postsovjetskom prostoru su ga tek relativno diskretno širile. Cilj je bio i da se agresivnim, pa čak i otvoreno protiv nje usmerenim potezima, ne revoltira Jeljcinova Rusija, kod koje je stvarana iluzija da je prihvaćena kao prijatelj. No, pošto je prva etapa stvaranja evroatlantske imperije završena, od 1994. godine počeli su iz Vašingtona da se čuju drugačiji glasovi.

Za Ameriku je bilo važno i to što su se do tada bivše sovjetske republike, i to uz pomoć Moskve koja se prema njima postavila za međunarodnu politiku neobično dobronamerno, u državnom pogledu već konsolidovale, tj. postale prave nezavisne zemlje sa punim kapacitetom da vode sopstvenu politiku (izgradile su armije, politički sistem, diplomatsku mrežu). Uzimajući sve rečeno u obzir, godine 1994. zamenik tadašnjeg državnog sekretara Vorena Kristofera, Piter Tarnof, izjavio je sledeće: „SAD još nisu posvetile dužnu pažnju zemljama koje se graniče sa Rusijom. To mora da se promeni, jer te države, koje su u strahu od ruske ekspanzije, imaju legitimne interese koje SAD i Zapad ne smeju da ignorišu.“

Amerika, koja je širom sveta grubo gazila interese malih i srednjih država (a drugačije potkopavala interese većih i velikih zemalja), počela je da optužuje za ekspanzionizam Rusiju, koja je u to vreme vodila čak i mazohističku politiku podređivanja svojih realnih interesa iluziji o svetskoj pravdi (koju su svojim delima negirali oni koji su na zapadu o njoj najviše pričali).

Ubrzo je Amerika i zvanično – a pre toga je već nezvanično, preko svog „nevladinog sektora“, dirigovanih finansijskih institucija, medija, biznisa – postala vrlo prisutna na postsovjetskom prostoru. Politika prema državama Zakavkazja, pa otuda i prema Gruziji, u punoj meri je postala aktivna i sveobuhvatna 1997. godine. Tada je definisana „Strategija Put svile“ (koju će nešto kasnije potvrditi i Senat).

Njena suština je u tome da se maksimalno poveća uticaj SAD na javnost i vlade zemalja kavkaskog regiona i Srednje Azije, odnosno kreira njihov blagonaklon stav prema Vašingtonu, kao i da se izgradi saobraćajna i energetska infrastruktura u skladu sa interesima SAD, odnosno da se podrže američke privatne investicije. To je ono što je rečeno, a nesumnjivo je planirano i da se zemlje regiona i neposredno uvuku u američku vojno-političku orbitu.

NARANDŽASTI KAVKAZ

Amerikanci u svojim strateškim planovima i ne kriju da im je cilj da kontrolišu zone energetskih nalazišta, odnosno trase kojima se energenti dostavljaju do krajnjih korisnika. A dok to nije moguće, cilj im je da drugim igračima prave štetu ili bar stvaraju mehanizme za takvo delovanje u trenutku kada Vašington to poželi. U kontekstu toga Amerikanci su vodili, a koliko je to danas moguće pošto je RF ojačala i dalje vode, politiku okruživanja Rusije. Njen deo je u prošloj deceniji ovog veka predstavljalo i raspaljivanje požara „narandžastih revolucija“ na postsovjetskom prostoru.

Jedna od njih – i to jedina čije posledice su i dalje osetne kada se radi o aktuelnom državnom vrhu i njegovoj geopolitičkoj orijentaciji – zbila se u Gruziji. Neprikriveno podržane od strane Zapada proameričke političke grupacije u izbornom ciklusu 2003. godine bile su grupisane u blok „Ujedinjeni narodni pokret“, koji je predvodio Mihail Sakašvili. Taj blok je, po svemu sudeći, bio poražen na parlamentarnim izborima održanim 2. novembra, od strane Ševarnadzeovog pokreta „Za jedinstvenu Gruziju“ i njegovih političkih saveznika, koji su nastupali posebno. No, opozicija je odmah ustvrdila da su izbori falsifikovani i pozvala svoje pristalice da izađu na ulice. Tada je punim kapacitetom nastupila, navodno omladinska, organizacija „Kmara“ (što bukvalno znači dosta), slična našem Otporu.

Ona je bila organizovana, neposredno i posredno (uz učešće i srbskih kadrova koji su već ranije završili „CIA školu“), od specijalnih službi SAD. Dok su pristalice Ševarnadzea uglavnom bile pasivne (njegovo glasačko telo je u značajnoj meri činilo tzv. „političko mrtvo more“, tj. masa onih koji se po inerciji ili zbog straha opredeljuju za vlast), nešto malobrojniji simpatizeri opozicije bili su aktivni i borbeni. Ne samo da su se odazvali pozivu na proteste, već su poslužili i kao paravan za zauzimanje državnih institucija od grupa koje su za to bile sistematski pripremljene (slično kao kod nas 5. oktobra 2000. godine).

Tako je 22. novembra izvršen prevrat. A umesto umereno proameričkog, ali realnog Ševarnadzea, koji više nije hteo da srlja u vojne i druge geopolitičke avanture, na vlast je doveden NATO jurišnik Sakašvili. Ševarnadze je, posle poraza koje je njegova zemlja doživela u sukobima sa Abhazijom i Južnom Osetijom 1992-93. godine – podržanim od strane srodnih naroda Severnog Kavkaza – shvatio da Gruzija napadnim guranjem prsta u oko Moskvi ništa neće postići. Oni koji huškaju Gruziju na to samo je koriste kao sredstvo za kratkoročnu upotrebu. Stoga, koliko god da je nastojao da se približi Vašingtonu, pošto je početkom 90-ih godina napravio inicijalne greške, ubuduće je izbegavao da pređe crvenu liniju posle koje bi se Gruzija našla u ozbiljnom konfliktu sa Ruskom Federacijom.

No, Sakašvili je druga priča. On je bio i ostao spreman da bezrezervno sledi volju onih koji su mu darovali moć (u euforičnoj atmosferi nakon prevrata pobedio je i na prečac, u januaru 2004. godine, održanim predsedničkim izborima). Evroatlantski namesnik Gruzije nikada nije zaboravio ko su i gde su njegovi gospodari.

RUSKO-AMERIČKI ODNOSI

Rusija je novo stanje prihvatila, pa čak i pomogla da ne dođe do građanskog rata (ubedila je Ševarnadzea da se povuče, iako je imao podršku dela vojno-policijskih snaga  i stoga je mogao da neko vreme pruža otpor). Moskva je računala da još nije dovoljno ojačala da zbog Ševarnadzea uđe u neprikriveni sukob sa SAD, a bez njega se pomenuti političar ne bi održao na vlasti. Što je bilo još važnije, Kremlj nije ni verovao Ševarnadzeu.

Iako je u nekoj meri počeo da se okreće Moskvi pošto je shvatio da je Gruzija za Ameriku samo moneta za potkusurivanje, on svakako nije bio saveznik Rusije. Drugo, Moskva je smatrala da će uspeti da amortizuje evroatlantski entuzijazam novih vlastodržaca, odnosno da će oni brzo uvideti realnost, i čim se učvrste na vlasti, donekle će se emancipovati od onih koji su ih na nju doveli. Svakome ko ima malo geopolitičke pameti trebalo bi da bude jasno da opasno izazivanje Rusije, Gruziji, koja se nalazi u njenom dvorištu, dugoročno da donese ništa dobro. Ali, u Tbilisiju su na vlast došli oni kojima su mnogo važniji poeni koje dobijaju u Vašingtonu od interesa sopstvene države.

Da se vratimo na rusko-američke odnose, čiji je sve opisano samo posredni deo. Rusija je u prvoj fazi vladavine Borisa Jeljcina vodila preterano popustljivu politiku prema Zapadu, nadajući se da će od tamošnjih centara moći iskreno biti prihvaćena kao partner. Ipak, ubzro je čak i prekomerno prozapadni Kremlj uvideo da SAD ne da ne znaju za ravnopravno partnerstvo, već i van evroatlantskog kruga (zemalja kojima iznutra vlada globalistička poslovna i politička elita) ne prihvataju čak ni umerenu neravnopravnost. Za Ameriku je tu partnerstvo samo sinonim za klijentske odnose, što je čak i za Jeljcina bilo neprihvatljivo. Opet, on se i pored toga trudio da na neki način održi dobre odnose sa Vašingtonom.

To je, iako odmerenije – dobijajući vreme za jačanje svoje države – nastojao da radi i Vadimir Putin kada je preuzeo vlast, a privremeno je takvoj politici pogodovala američka potreba da tokom invazija na Avganistan i Irak ne izaziva veće probleme na drugim stranama. Međutim, pošto su SAD obavile deo posla na Srednjem Istoku, polovinom prošlog milenijuma krenule su u narandžasti pohod na Istok, sa svim posledicama koje je to imalo po kavkaski region. Do tada je i Rusija iskoristila dobijeni predah te konsolidovala svoje snage. Uz to, uvidevši šta joj se sprema, postala je nepokolebljivo odlučna da se suprotstavi izazovima. Samo to nisu shvatili u Vašingtonu, odnosno njegovom kakvaskom uporištu – Tbilisiju.