Milovan Balaban: Grčki angažman u Siriji–kako Anglosaksonci nagrađuju saveznike

Da bi odgovorili na ovo pitanje pozvaćemo se na istoriju i čijoj svetlosti ćemo videti kako poslednjih nekoliko vekova funkcioniše anglosaksonska politika. Isto tako u svetlosti „Učiteljice života“ pokušaćemo da prikažemo odnos anglosaksonskog (britanskog i američkog) sveta (makar na malom broju primera) prema malim narodima koji su pokušavali savezništvom sa Amerikom i Britanijom da ostvare svoj nacionalni i državni interes.
Tradicionalna politika Anglosaksonaca usmerena ka evropskom kontinentu sastojala se u sprečavanju bilo koje velike evropske nacije da ojača i time dođe u situaciju da ugrozi, u 19. veku britansku a 20.  i američku premoć i kontrolu svih procesa (političkih, trgovačkih, privrednih pa čak i kulturoloških) na starom kontinentu. Uslovi za takvu politiku stekli su se posle kontinuiranog jačanja Engleske na moru, koje je počelo pomorskom pobedom nad „Velikom Armadom“ 1588., da bi se zaokružilo posle dvovekovnog jačanja Britanije, koje je bilo dovršeno krajem 18. veka. Ovaj proces je finalizovan stvaranjem najvećeg kolonijalnog carstva, industrijskom revolucijom i zadobijenim iskustvom tokom procesa ovladavanja svetskim morima.
Posle rata sa Francuskom za prevlast u Americi, i konačne britanske pobede u istom 1763. Britanija je bila najjača talasokratska sila, koja je kontrolisala sve ključne tačke svetske trgovine, što u to vreme nije mogla da ugrozi ni američka revolucija i potonje stvaranje SAD - nezavisnih od matice. Uz to kao najjača industrijska sila Britanija je razradila strukturalne mehanizme kojima je stečenu supremaciju branila. Tada su se stekli uslovi da njena evropska politika odražavanja ravnoteže na starom kontinentu zaživi u punoj svojoj snazi.
Britanska dvovekovna „kontrola“ Evrope


Politika, možemo slobodno reći, neke vrste kontrole evropskih država (koju će kasnije preuzeti Amerika) sprovodila se na više načina. Dve države su bile pod posebnom „prismotrom“ (izraze prismotra i kontrola koristimo uslovno jer su procesi na evropskom kontinentu bili pre svega rezultat unutrašnjih težnji i afiniteta evropskih naroda koje je Britanija posmatrala i samo usmeravala u za nju željenom pravcu) – Rusija i Francuska, dok će kasnije predmet posebne „kontrole“ biti u ujedinjena džinovska Nemačka.
Sprečiti prodor Rusije i Francuske u središte evropskog kontinenta gde osim Pruske egzistiraju uglavnom nemoćne, mnogobrojne i rascepkane Nemačke države bio je cilj Britanije. Sa Rusijom usled kontrole velikih prostranstava konflikti su mogli da izbiju na širokom pojasu srednje i dalekoistočne Azije. Trebalo je Rusiju sprečiti da zakorači na obodni prostor Rimlenda čime bi došla u situaciju da ugrozi pomorsku dominaciju ostrvske imperije. Nemačko ujedinjenje 1871. je problem centralne Evrope rešilo pošto je ova sada bila ujedinjena pod čvrstim žezlom Bizmarka. Ali ovaj je bio dovoljno mudar da posle silovitih pobeda protiv Austrije i Francuske, te anektiranja francuskih pokrajina Alzasa i Lorene, ne traži i Francuske kolonije, što bi svakako već tada iziritiralo Britaniju i dovelo do velikih svetskih sukoba.
Anglosaksonski odgovor na Napoleona i Hitlera
U mirnim i manje turbulentnim vremenima Britanije je svoju dominaciju i svoju viziju Evrope održavala diplomatijom i ekonomijom, odnosno već stečenim prednostima i mehanizmima kojima je raspolagala. No u poslednjih dvesta godina dva su slučaja kada je Britanska dominacija ozbiljno (uslovno rečeno ozbiljno jer ni tada njeni protivnici nisu imali ozbiljne šanse za značajan uspeh) bila ugrožena. To je učinila Francuska pod dirigentskom palicom Napoleona, kao i Nemačka pod vođstvom Hitlera. Tada su Britanci upotrebili sva moguća sredstva da sačuvaju svoju dominaciju uključujući i ona koja nisu bila konvencionalna, odnosno ona koja su do tada retko praktikovali. 
Naime oni su protiv Napoleona, a donekle zajedno sa Amerikom protiv Hitlera, koristeći nezadovoljstva porobljenih naroda, podsticali stvaranje pokrete otpora u okupiranoj Evropi ne bi li takvim konstantnim iscrpljivanjem ovih režima oslabili pritisak, koji je bio usmeren na njih same. Tako je u vreme Napoleona podstican otpor italijanskih državica (uključujući i papsku državu što je uslovilo brutalno hapšenje rimskog pontifeksa) i nemačkih slobodnih državica i gradova (Bremen, Hamburg, Libek) što je rezultiralo stradanjem i jednih i drugih, te Napoleonovim stvaranje velikog Francuskog carstva, koje se uskoro zbog nepoštovanja kontinentalne blokade od strane Rusije usmerilo na ovu veliku pravoslavnu carevinu i tu doživelo potpunu katastrofu. Ovo se ubrzo pokazalo kao presudan udarac za Napoleonov definitivni kraj.
Da bi se Napoleon oslabio takođe je 1809. bila podbunjena Španija, što jeste francuskog cara oslabilo ali je i izazvalo veliko stradanje španskog naroda. Da bi pak krnjili Hitlerovu moć, u trenucima dok je Britanija bila sama u ratu sa Nemačkom (a najviše usled svoje politike pokušaja usmeravanja nemačkog diktatora na SSSR, koja im se kasnije obila o glavu), ista je podsticala pokrete otpora na čitavom porobljenom evropskom kontinentu. Najpoznatije takav pokret je svakako bio četnički pokret Draže Mihailovića.
Sudbina malih naroda kao saveznika Anglosaksonaca
Ono što je ovde bitno reći su dve stvari. Prirodno je da su narodi u vreme okupacije omrznutih Napoleona i Hitlera prihvatali pomoć koju im je Britanija nudila radi njihovog slamanja i ratnog poraza. Prirodno je i da su se nadali da sa završetkom uspešnog vojevanja, i davanja značajnog doprinosa savezničkoj stvari, budu adekvatno nagrađeni, odnosno da im se garantuje sloboda i koliko toliko ravnopravno uključenje u sistem međunarodnih odnosa. No upravo u većini slučajeva se to nije događalo.
Najdrastičniji slučaj je slučaj četničkog pokreta Dragoljuba Mihailovića. Vlast je posle rata u Jugoslaviji predata komunisti Titu, a Draža i njegovi saborci su ostavljeni od Britanije (sa nedovoljnim zauzimanjem Amerike), te proglašeni za izdajnike i ratne zločince. Toliko o garancijama koje daju Anglosaksonci svojim saveznicima. No, nisu ni drugi prošli mnogo bolje. Nemački narod koji je često krvario protiv Napoleona posle njegovog slamanja ostao je razjedinjen i morao je da čeka pedeset godina na pojavu Bizmarka. Gvozeni kancelar je shvatio da se Nemačko ujedinjenje može izvršiti samo ako se nemački narod uzda u samog sebe, a to ujedinjenje preuzme na sebe najjača nemačka država u to vreme – Pruska.
Dakle može se zaključiti da savez sa Anglosaksoncima, koliko god delovao usled njihove snage opravdan, obično onome ko im se bezrezervno preda kao saveznicima i od njih očekuje adekvatnu satisfakciju za učinjene usluge, ne daje nikakvu garancija za eventualnu nacionalnu i državnu korist. Štaviše često se dešavalo potpuno suprotno. Oni koji su bili saveznici bivali su kažnjeni dok su na vlast u savezničkim državama instalirani podobni, kojima nije bio najpreči interes sopstvenih država već britanski, a u najnovije vreme američki. Od ovoga je često elita imala koristi dok je narod neumitno siromašio.
Aktuelni slučaj Grčke
Moramo sa žaljenjem da konstatujemo da je i danas slična situacija kada su u pitanju dilovi malih naroda sa Amerikancima i Britancima. S obzirom da se istorija vrlo često ponavlja mali narodi moraju da budu oprezni i danas kada ulaze u slične aranžmane sa Anglosaksoncima, sada predvođenim prvenstveno Amerikancima. Aktuelna drama koju proizvodi sirijski rat je test zrelosti malih naroda kojima se ponudi neslavna uloga u slamanju otpora sirijskog naroda ugroženog pritiskom globalnih igrača predvođenih NATO-m. Ovo države poput Grčke (ali i ostale) moraju da imaju u vidu. Grčka vladajući establišment je prihvatio da svesrdno pomaže sirijske pobunjeničke snage u ratu, koji za svoje interese vodi i finansira Amerika, ali i Francuska te čitav niz bliskoistočnih zemalja.
Nedavno je u javnost procurela vest, kako kaže Dragomir Anđelković: „Da se po ličnom nalogu novog načelnika generalštaba grčkih oružanih snaga, generala Ginisa Konstantinosa, u bazama specijalnih snaga Grčke, na ostrvu Krit i u okolini grada Kilikisa (Egejska Makedonija), već neko vreme kontinuirano sprovodi obuka građana država Severe Afrike i Bliskog Istoka. Pored grčkih instruktora nastavlja Anđelković u proces specijalne obuke uključene su i njihove kolege iz SAD, Velike Britanije i Katara. Težište obuke stavlja se na izučavanje metoda vođenja ratnih dejstava u gradskim uslovima, kao i na pripremu za upotrebu eksplozivnih sredstava. Posle okončanja obuke većina novopečenih specijalaca biva poslato u Siriju".
Isto tako na teritoriji mornaričke NATO baze na ostrvu Kritu počeo je sa radom novi američki sistem elektronskog izviđanja i prisluškivanja, koji deluje u koordinaciji sa britanskim vojnim postrojenjem na Kipru, te sa elektronskom opremom američke ratne flote stacionirane u istočnom Sredozemlju. Čitav ovaj kompleksan sistem ima za cilj da u sadejstvu sa turskim obaveštajnim službama služi za uspostavljanje bolje komunikacije sa sirijskim pobunjenicima. Ako dodamo da se Grčka angažovala u pomaganju, smeštanju i lečenju sirijskih pobunjenika u Solunu, onda dobijamo sliku jedna značajne i aktivne podrške, ove nama prijateljske zemlje, u slamanju slobode većinskog sirijskog naroda, a koju ugrožava NATO predvođen Amerikom.
Kakvi su motivi grčkih vlasti?
Ako su mali narodi u prethodnim vekovima stupali u savez sa Anglosaksoncima da bi se oslobodili pošasti Napoleona i Hitlera mi za njih moramo imati opravdanje. Oni su bili pod čizmom francuskog i nemačkog diktatora, te nisu imali mnogo izbora pri pokušaju da izvojuju slobodu. Savez sa nekom velikom silom suprotstavljenom njihovim porobljivačima je bio potpuno prirodan, čak i ako se sumnjalo da on može proizvesti vrlo često negativne efekte. Međutim u slučaju aktuelnog angažmana Grčke nije takav slučaj. Mislimo da Grčka, iako pritisnuta članstvom u NATO, nije primorana na obimno uključivanje u rat koji podržava NATO u nameri da zarad sebičnih strateških interesa ukine slobodu sirijskom narodu.                                                               
Grčka nije okupirana od neke velike sile da bi tražila angažman sa NATO-om u cilju nacionalnog oslobođenja, a isto tako nije pritisnuta od strane Sirije koja se bori za goli život. No, šta je onda razlog uključivanja pojedinih struktura Grčke (svakako bez dozvole grčkog naroda) u ovu rekli bi nečasnu avanturu. Pokušaj dodvoravanja SAD je prouzrokovan teškom ekonomskom krizom i shodno sa tim traženjem načina da se izbegne budžetski deficit, za koji pojedine strukture grčke vlasti smatraju da će kratkoročno pozitivno biti rešen svesrdnim pružanjem pomoći Americi u nečasnom ratu protiv Sirije.
Takođe možda grčke strukture u vlasti smatraju da će nuđenjem usluga NATO-u i Americi olakšati svoj položaj u EU, u kojoj ih pritiska dominantna Nemačka. No bilo kako bilo, čak i da imaju nekakve koristi, grčke vlasti mogu samo da zakrpe rupe na svom razvaljenom ekonomskom sistemu, dok bi za njegov oporavak bila potrebna jedna korenita i strukturalna reforma koja bi iziskivala totalnu mobilizaciju čitavog grčkog društva. Za ovakve suštinske reforme  političari moderne, u vremenu konstantnih marketinških laži koje narodu obećavaju brz i bezbolan oporavak, nemaju ni volje ni interesa. Lakše je izvući dobit koja se u kratkom vremenu može naplatiti i ostati na vlasti nego narodu ponuditi ozbiljne projekte oporavka koji mogu ugroziti sigurnost vlastodržačkih fotelja. To je klasično razmišljanje aktuelnih klijentelskih političara kakvih su pune male zemlje uključujući i Grčku. Oni ne prezaju, ako je u pitanju prvenstveno njihova kratkoročna dobit, ni od rušenja svih humanitarni principi i ignorisanja morala na kojem vekovima egzistira grčka (a i ostale) nacija dajući svoj doprinos miru u svetu i globalnoj stabilnosti.
Da li je moguća bilo kakva dobit?
Ono što je najbolnije je vrlo izgledna mogućnost da i umišljeni benefiti neće biti ostvareni. Kao što smo videli iz prvog dela teksta saradnja sa malim (a često i velikim) narodima Anglosaksonce u mnogo slučajeva nije obavezivala ama baš ni na šta. Tako da ne bi bilo čudno da se po završetku posla, odnosno rata u Siriji, grčki mentori zahvale grčkim vladajućim strukturama i nastave da pritiskaju Grčku baš kako su to činili i ranije. Na ovu mogućnost, ali i na sve moralne i praktične konsekvence angažmana u sirijskom ratu, grčka elita bi morala da obrati pažnju.

Postoji grčki narod koji je još uvek u svetlosti svoje hrišćanske tradicije, sačuvao osećaj za razliku između poštenog i nepoštenog, ljudskog i neljudskog, pravednog i nepravednog. Grčka elita koja je trenutno na vlasti mora da zna da će sud nad njihovim delima izreći taj narod, mnogo pre istorije. Ovo je pouka i našoj eliti i našem narodu da nečasni aranžmani nikada ne donose dugoročnu dobit, a često se ne ostvari ni ona kratkoročna, naročito kada se pravi dil sa Anglosaksonskim svetom. Elite na vlasti, kako u Grčkoj tako i kod nas, ali i u svim drugim državama, trebali bi da se drže stare poslovice po kojoj „pravda drži zemlju i gradove“, a ne raznih neprincipijelni i ponižavajući dilovi sa velikim silama, koje su toliko puta u istoriji pokazale da ih dogovori sa malim narodima ne obavezuju ni na najminimalnije poštovanje istih.