Šta bi se desilo u Beogradu da sutra iz Haga puste Šešelja, Karadžića i Mladića?

 Zamislite sledeću situaciju: Iz Haga stižu neverovatne vesti. Sud je odlučio da odbaci sve optužnice i na slobodu pusti Vojislava Šešelja, Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Najpoznatiji haški zatvorenici iz Srbije se vraćaju u Beograd…

Šta mislite kako bi srbska prestonica izgledala tog dana? Doček, euforija, slavlje? Ne, Beograd ne bi ličio na Zagreb ili Prištinu posle oslobađajućih presuda Anti Gotovini i Ramušu Haradinaju.

Domaći mediji bi bili u panici. Na Tijanićevom Javnom servisu i B92 se organizuju specijalne emisije o tome da li bi Šešelju trebalo dozvoliti da se bavi politikom.

Žene u crnom, LDP i ostale NVO organizuju proteste protiv oslobađanja “muslimanskih krvnika”, noseći parole “Ja priznajem zločine”. LSV u Vojvodini danima šeta protiv fašizma. Ako bi neke iskrene patirote i želele da dočekaju generale, žandarmerija bi dobila naredbu premijera da spreči “novo rušenje grada od strane huligana”…

I tu je zapravo glavna razlika između Srba, Šiptara i ostalih bivših Srba na Balkanu. Jer dok oni svoje zločince slave kao heroje, mi radimo baš suprotno – svoje heroje tretiramo kao zločince!

Protest protiv Ramuša Haradinaja nedavno je u centru Beograda okupio tek oko 1.000 iskrenih boraca za istinu. Većina Beograđana je nezainteresovano prolazila pored “šačice”.

Postavlja se pitanje zašto bi se hedonistički Srbi drugačije ponašali, kada već godinama država narodu upravo nameće antisrpstvo, da budu anacionalni, nezainteresovani, anestezirani?

U isto vreme, država Hrvatska je za odbranu svojih generala platila 30 miliona evra. Troškovi lobiranja su posebna stavka. Hašim Tači je svom ljutom političkom protivniku Haradinaju dao 24 miliona evra za odbranu!

O tome kako Srbija tretira svoje haške zatvorenike, ne bi trebalo ni trošiti reči.

Kada su oslobođene srpske ubice, Hrvati i Šiptari su postali kao jedan. Potpuno je bilo nevažno ko je levica, a ko desnica. Svi su disali za svoju naciju, euforiji nije bilo kraja…

Dok čekamo da se Srbija probudi, ostaje nam samo da se uzdamo u neke naredne izbore. Jer, za razliku od režima Borisa Tadića, čiji simpatizeri nisu mnogo marili za Kosmet, glasači SNS sigurno su besni zbog politike kontinuiteta prema južnoj pokrajini.

Demokratska stranka je mogla da vodi popustljivu politiku prema Šiptarima i Briselu, jer je njihovim glasačima bio važniji beli šengen od stradanja kosmetskih Srba. Takvu privilegiju nemaju Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, pa čak ni Ivica Dačić.

Na sledećim izborima, aktuelne vladajuće partije sigurno mogu da očekuju žestoku kaznu od svojih majskih birača zbog pogaženih patriotskih obećanja. Neće im vredeti ni da uhapse Miškovića, Đilasa i Tijanića zajedno.

Izbori su uvek šansa. Pitanje je samo da li će tada već biti kasno za Srbiju…

Aleksej Dimitrijević