Шта би се десило у Београду да сутра из Хага пусте Шешеља, Караџића и Младића?

 Замислите следећу ситуацију: Из Хага стижу невероватне вести. Суд је одлучио да одбаци све оптужнице и на слободу пусти Војислава Шешеља, Радована Караџића и Ратка Младића. Најпознатији хашки затвореници из Србије се враћају у Београд…

Шта мислите како би србска престоница изгледала тог дана? Дочек, еуфорија, славље? Не, Београд не би личио на Загреб или Приштину после ослобађајућих пресуда Анти Готовини и Рамушу Харадинају.

Домаћи медији би били у паници. На Тијанићевом Јавном сервису и Б92 се организују специјалне емисије о томе да ли би Шешељу требало дозволити да се бави политиком.

Жене у црном, ЛДП и остале НВО организују протесте против ослобађања “муслиманских крвника”, носећи пароле “Ја признајем злочине”. ЛСВ у Војводини данима шета против фашизма. Ако би неке искрене патироте и желеле да дочекају генерале, жандармерија би добила наредбу премијера да спречи “ново рушење града од стране хулигана”…

И ту је заправо главна разлика између Срба, Шиптара и осталих бивших Срба на Балкану. Јер док они своје злочинце славе као хероје, ми радимо баш супротно – своје хероје третирамо као злочинце!

Протест против Рамуша Харадинаја недавно је у центру Београда окупио тек око 1.000 искрених бораца за истину. Већина Београђана је незаинтересовано пролазила поред “шачице”.

Поставља се питање зашто би се хедонистички Срби другачије понашали, када већ годинама држава народу управо намеће антисрпство, да буду анационални, незаинтересовани, анестезирани?

У исто време, држава Хрватска је за одбрану својих генерала платила 30 милиона евра. Трошкови лобирања су посебна ставка. Хашим Тачи је свом љутом политичком противнику Харадинају дао 24 милиона евра за одбрану!

О томе како Србија третира своје хашке затворенике, не би требало ни трошити речи.

Када су ослобођене српске убице, Хрвати и Шиптари су постали као један. Потпуно је било неважно ко је левица, а ко десница. Сви су дисали за своју нацију, еуфорији није било краја…

Док чекамо да се Србија пробуди, остаје нам само да се уздамо у неке наредне изборе. Јер, за разлику од режима Бориса Тадића, чији симпатизери нису много марили за Космет, гласачи СНС сигурно су бесни због политике континуитета према јужној покрајини.

Демократска странка је могла да води попустљиву политику према Шиптарима и Бриселу, јер је њиховим гласачима био важнији бели шенген од страдања косметских Срба. Такву привилегију немају Томислав Николић, Александар Вучић, па чак ни Ивица Дачић.

На следећим изборима, актуелне владајуће партије сигурно могу да очекују жестоку казну од својих мајских бирача због погажених патриотских обећања. Неће им вредети ни да ухапсе Мишковића, Ђиласа и Тијанића заједно.

Избори су увек шанса. Питање је само да ли ће тада већ бити касно за Србију…

Алексеј Димитријевић