Ruska zvona nad Rimom

 Nedavno je u Vatikanu održana 13. generalna skupština Biskupskog sinoda Rimokatoličke crkve, u čijem radu je na poziv pape rimskog Benedikta XVI učestvovao i predstavnik Ruske pravoslavne crkve, jeromonah Antonije Sevrjuk, sekretar Administracije parohija Moskovske patrijaršije RPC u Italiji i nastojatelj stavropigijalnog hrama svete velikomučenice Katarine u Rimu. U ekskluzivnom intervjuu za RBTH otac Antonije govori o uzajamnim odnosima sa Rimokatoličkom crkvom.

Tempora mutantur

RBTH: Može li se govoriti o napretku u odnosima RPC sa Vatikanom?

Jeromonah Antonije Sevrjuk: Nalazeći se u Rimu, u centru svih događaja rimokatoličkog sveta, mogu da posvedočim da se ti odnosi razvijaju, kako na nivou uobičajenih kontakata, tako i na visokom crkveno-političkom nivou. Doduše, nije sve tako jednostavno i ne može se reći da su ti odnosi glatki, ali ipak naša crkvena jerarhija redovno naglašava da je Rimokatolička crkva naš najbliži partner u rešavanju velikog broja pitanja koja danas stoje pred društvom, kako na Zapadu, tako i u našim zemljama. Mi danas u Zapadnoj Evropi vidimo sve veću sekularizaciju i odstupanje od hrišćanskih vrednosti.

Po čitavom nizu pitanja RPC i Rimokatolička crkva zajedno nastupaju sa usaglašenom zajedničkom pozicijom. U oktobru je u Vatikanu održana tronedeljna 13. generalna skupština Biskupskog sinoda Rimokatoličke crkve, posvećena ‘novoj evangelizaciji naroda’. Od strane Rimokatoličke crkve dobili smo poziv da pošaljemo predstavnika Ruske pravoslavne crkve radi učešća u radu foruma, i naša jerarhija je izabrala mene. Taj poziv je još jedan dokaz naše saradnje i njenog velikog razvojnog potencijala.

Drugi važan pokazatelj je reakcija Vatikana na posetu Njegove svetosti patrijarha Kirila Poljskoj – rimokatoličkoj zemlji koja sa Rusijom ima specifične odnose. Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril i šef Biskupske konferencije Poljske potpisali su zajednički dokument u kome se apeluje na današnje generacije da sva sporna istorijska pitanja rešavaju kroz prizmu hrišćanske vere koja nas spaja. Papa rimski Benedikt XVI u svojoj nedeljnoj propovedi istakao je važnost zajedničke deklaracije dvojice crkvenih poglavara i predstavnika dvaju naroda.

Pravoslavlje u Večnom gradu

Patrijarh Kiril ulio nadu rimskom papi
Juče je završena poseta patrijarha Moskovskog i cele Rusije Kirila Poljskoj. Papa Benedikt XVI okarakterisao je patrijarhovu posetu katoličkoj zemlji kao „važan događaj koji uliva nadu".

RBTH: Da li su se pravoslavna zvona u Rimu već stopila sa rimokatoličkim?

A.C.: Zvona crkve svetog Petra zvone svakog dana oko pet puta, od rane zore do kasne večeri. Prema tradiciji Rimokatoličke crkve, misa se može služiti nekoliko puta na dan, a mi dnevno vršimo jednu liturgiju, dok zvona koristimo samo u nedeljnim i prazničnim bogosluženjima. Ali naša zvona se čuju i na Trgu svetog Petra. Zvonjava pravoslavnih i rimokatoličkih hramova se razlikuje. Rimokatolička zvona se pokreću mehanički, a zvonar našeg hrama je učio zanat od glavnog zvonara hramova Moskovskog Kremlja koji je neposredno učestvovao u podizanju našeg zvonika. Naša zvonjava je lepa i melodična. Često, kada idem na bogosluženje, vidim da ljudi iz okolnih zgrada izlaze na balkon i sa zadovoljstvom je slušaju.

RBTH: Po čemu su parohije RPC u inostranstvu specifične?

A.C.: Na primer, po tome što naš hram nije samo mesto za bogosluženje, nego i za okupljanje pravoslavne zajednice Rima. Parohijani žive punim crkvenim parohijskim životom. Imamo školu za decu i za odrasle, posle svake nedeljne liturgije se okupljamo, pijemo čaj, gledamo filmove, razmenjujemo utiske. Parohijani sa zadovoljstvom koriste našu biblioteku i videoteku koja ima veliki izbor dobrih filmova, beseda i snimaka svečanih bogosluženja.

RBTH: Da li rimokatolici svraćaju u hram?

Svraćaju i obični rimokatolici, i visoki predstavnici Rimokatoličke crkve. Njima je zanimljiv dodir sa lepotom ruskog pravoslavlja, koju možda nikada ranije nisu videli. U Rimu se prvi pojavio hram svetog Nikole, i on još uvek postoji, u njemu se svake nedelje okuplja preko stotinu parohijana. On se nalazi u sali stambene zgrade koja je preuređena u kapelu. Prolaznici često i ne znaju da se tu nalazi hram. Naš hram se, naprotiv, posebno ističe svojom arhitekturom, koja inače nije uobičajena za Rim. Naša crkva je sagrađena u duhu ruske pravoslavne arhitekture. To je mesto na kome se ‘susreću’ istočnohrišćanska i zapadnohrišćanska kultura, što je posebno aktuelno upravo sada, kada je u jeku oslikavanje unutrašnjosti hrama. Freske u hramu slikaju ikonopisci iz Peterburga. Pored toga, u našim prostorijama se održavaju konferencije i seminari, o čemu redovno informišemo javnost na sajtu hrama, koji je ujedno i sajt parohija Moskovske patrijaršije u Italiji.

Kupola svetog Petra i krstovi svete Ekaterine

RBTH: Donošenje odluke o izgradnji hrama svete velikomučenice Katarine u Rimu dugo je odlagano zbog bojazni ovdašnjih vlasti da će pravoslavni krstovi biti viši od kupole crkve svetog Petra u Vatikanu. Kako je rešena ta dilema?

A.S.: Sa brda na kome je sagrađen hram prethodno je skinut sloj u visini od 10 m, da bi kupola crkve Svetog Petra ostala arhitektonska dominanta Rima, obzirom da je to glavni hram Rimokatoličke crkve. Ali i naš hram se dobro vidi u Rimu. Mogu čak da posvedočim da se dobro vidi i kroz prozor kabineta pape rimskog, i iz čuvenih vatikanskih vrtova, gde se pontifik gotovo svakodnevno šeta.

Hram zasada nije mnogo poznat među poklonicima koji dolaze iz Rusije, Belorusije, ukrajine i drugih zemalja. Većinom oni dolaze kod nas kada sa kupole crkve svetog Petra ugledaju hram svete velikomučenice Katarine, ili kad pročitaju nešto o njemu, ili čuju od poznanika.

RBTH: Zašto je hram posvećen upravo svetoj velikomučenici Katarini?

A.C.: Takva je bila odluka blaženopočivšeg patrijarha moskovskog i cele Rusije Aleksija II, po čijem blagoslovu je izgradnja i počela, i to u vreme kada niko nije verovao da je tako nešto moguće. U istorijskom centru Rima je teško izgraditi bilo šta, naročito blizu Vatikana. Mnogima je ta ideja izgledala kao fantazija, ali patrijarh Aleksije II je tada dao svoj patrijaraški blagoslov, i mi u donjem hramu još čuvamo ikonu koju je on priložio za novu crkvu. To je ikona svete velikomučenice Katarine sa česticom njenih moštiju. Patrijarh Aleksije II nije doživeo veliko osvećenje hrama, ono je izvršeno za vreme patrijarha Kirila, koji je pre izbora za patrijarha bio predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije i lično nadgledao sve najvažnije etape izgradnje našeg hrama.

RBTH: Koje prostorije sadrži kompleks pri hramu svete Katarine?

A.S.: Na spratu je Gornji hram svete Katarine. U prizemlju su smešteni biblioteka, trpezarija, nastojateljev kabinet, sekretarijat i riznica. Donji hram je manji od Gornjeg i koristi se uglavnom za krštenja. U njemu, tamo gde se nalazi velika mermerna krstionica, služimo jednom nedeljno, tako da faktički u Rimu postoje tri pravoslavna hrama.

RBTH: Da li se hram nalazi na ruskoj teritoriji?

A.S.: Da, to je teritorija vile Abamelek koja pripada Ruskoj Federaciji. Ograda vile je specijalno izmeštena u stranu da bi se omogućio prilaz hramu u vreme kada je crkva otvorena (10.00-18.00 – red.).

Nešto iz ličnog života

RBTH: Reklo bi se da je sveštenički poziv porodična tradicija. Ali vi niste iz svešteničke porodice. Da li je to izuzetak koji potvrđuje pravilo ili nova tendencija?

A.S.: Kada sam išao u bogosloviju, tamo su sveštenički sinovi bili u manjini. Lepo je što danas mnogo mladih bira duhovni put i upisuje bogosloviju, i to nisu uvek deca iz svešteničkih porodica, nego oni koji su prišli crkvi ‘spolja’, često iz neverujućih porodica.

RBTH: Šta je Vas navelo da krenete tim putem?

A.S.: U poslednjim godinama školovanja čvrsto sam odlučio da postanem sveštenik pošto prethodno steknem odgovarajuće obrazovanje. Kada je 1990-ih trebalo obnavljati crkveni život i srušene hramove, nije bilo dovoljno kadrova, i zbog toga su ponekad rukopolagani sveštenici bez bogoslovskog obrazovanja. A ja sam hteo da steknem dobro bogoslovsko obrazovanje. Moskovska i Peterburška bogoslovija bile su najbliže gradu Tveru. U Peterburgu mi je živela baka i često sam tamo odlazio, a i grad me je privlačio svojom lepotom, pa sam izabrao Peterburšku bogosloviju.

RBTH: Kako su roditelji reagovali na Vašu odluku da se zamonašite?

A.S.: U početku me nisu baš podržali, smatrajući da imam i bolji izbor, obzirom da sam završio školu sa odličnim uspehom. Ja sam još kao dete lako učio strane jezike i roditelji su želeli da se bavim diplomatijom. Ali kada je majka otišla sa mnom na službu u Peterburšku bogosloviju i videla mnogo mladih ljudi ispunjenih verom, to joj se veoma dopalo. Na kraju su roditelji rekli da je njima važno da ja budem srećan, i ako smatram da ću u tome naći sreću, oni će to odobriti. Ali ipak su postavili uslov: da se oženim. Sveštenici u Ruskoj crkvi pre primanja čina imaju pravo da biraju sveštenički poziv ili monaštvo. Posle toga se rukopolažu. Ja sam odlučio da postanem monah. Što je ta moja odluka postajala čvršća, ja sam sve više ‘vaspitno’ delovao na roditelje. I oni su pristali. Na kraju krajeva, u Jekaterinburgu živi moj stariji brat, on je vojno lice i on nadoknađuje (smeje se) ono što ja nisam priuštio roditeljima.