Protivrečni film o Srbiji na festivalu dokumentalnog filma

Projekcija filma režisera Gorana Radovanovića "Otpor: borba za spas Srbije" u koprodukciji Srbije i SAD održana je u Moskvi u okviru međunarodnog festivala dokumentarnog filma ArtDokFest.

Film je izazvao protvrečne reakcije. On govori o storiji pokreta Otpor koji se formirao 1998. godine u nedrima Beogradskog Univerziteta, o kojem se mnogo spori. Ideolozi pokreta postavili su sebi jedan zadatak – svrgavanje autoritarnog Miloševićevog režima, i uspostavljanje demokratije. Leci razbacani po čitavom gradu, rasterivanje demonstracija, putovanja po čitavoj Srbiji i uključivanje novih aktivista, sve do pobede Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima u septembru 2000. godine. Lajtmotiv čitavog filma su bili plakati sa likom Miloševića i sa natpisom: Gotov je! i pesma Solodane, spasi Srbiju, ubij se!

Diskusija koja ze započela po završetku projekcije izazvala je mnoštvo protivrečnih reakcija. U publici je bio i srbski građevinski radnik Radenko Gužić koji radi u Moskvi. za njega je bilo važno da svima ispriča istinu o tome koje posledice je imala delatnost ove organizacije. On nije mogao da sakrije svoju nedoumicu i čak negodovanje. Evo šta je rekao Radenko Gužić u intervjuu za Glas Rusije:

- Na Srbina taj film utiče vrlo loše zato što je došla jedna grupa ljudi, koja je uzela sve za sebe. Film je snimljen tako da to je bila organizacija „Otpor“; i oni su imali cilj da uvedu demokratiju da svrgnu, kako oni kažu, totalni režim Slobodana Miloševića, što nije tačno. Ništa se nije promenilo. Ništa bolje nema. Sve gore i gore. Cene rastu, narod živi loše. Ja nisam u Srbiji imao posla, morao sam da ga nađem. I došao sam u Rusiju da radim na građevini. Došao sam prosto da zaradim novac, ali mogu da nahranim svoju porodicu. Sve je normalno. Kompanija je normalna, radi se.

Za organzatore diskusije bilo je važno da se čuje mišljenje svakog gledaoca. Ali mišljenje Radenka Gužića bilo im je posebno zanimljivo. Govori psiholog Julija Vorobjova.

- Meni se čini vrlo vrednom mogućnost da čujem tačku gledišta čoveka koji je tamo živeo. Za mene je bilo važno kako on vidi pokret Otpor i šta je on postao za njega samog. Jer u filmu je predstavljena izvesna euforija: slomiti, skloniti, i nastupiće demokratija. U šta se pretvorila ova demokratija za našeg gosta iz Srbije? Posla nema, plate niske, on je morao da ode u Rusiju da zaradi, u demokratskoj zemlji mu ne daju mogućnost. Takav je za njega rezultat ove revolucije.

Po rečima Julije Vorobjove, sam film ostavlja utisak nedorečenosti, jednostranosti.

- Ja naravno ne želim da ocenjujem sam pokret, zato što nedovoljno poznajem situaciju u Srbiji, ali mene plaši sama ideja suprotstavljanja svemu. Vrlo često se pojavljuje takva iluzija da ako sada nešto srušimo, ni od kuda će se nešto pojaviti. U filmu mnogo govore o tome da se treba boriti, a šta treba učiniti da se nešto primeni, o tome nema ni reči. I to navodi na oprez. Meni se ipak čini da radi dostizanja demokratije ne treba samo da umeš da rušiš i svrgavaš, već i da gradiš.

U svakom slučaju na kraju su učesnici diskusije potvrdili staru istinu: Rušiti ne znači graditi.