Противречни филм о Србији на фестивалу документалног филма

Пројекција филма режисера Горана Радовановића "Отпор: борба за спас Србије" у копродукцији Србије и САД одржана је у Москви у оквиру међународног фестивала документарног филма АртДокФест.

Филм је изазвао протвречне реакције. Он говори о сторији покрета Отпор који се формирао 1998. године у недрима Београдског Универзитета, о којем се много спори. Идеолози покрета поставили су себи један задатак – свргавање ауторитарног Милошевићевог режима, и успостављање демократије. Леци разбацани по читавом граду, растеривање демонстрација, путовања по читавој Србији и укључивање нових активиста, све до победе Војислава Коштунице на председничким изборима у септембру 2000. године. Лајтмотив читавог филма су били плакати са ликом Милошевића и са натписом: Готов је! и песма Солодане, спаси Србију, убиј се!

Дискусија која зе започела по завршетку пројекције изазвала је мноштво противречних реакција. У публици је био и србски грађевински радник Раденко Гужић који ради у Москви. за њега је било важно да свима исприча истину о томе које последице је имала делатност ове организације. Он није могао да сакрије своју недоумицу и чак негодовање. Ево шта је рекао Раденко Гужић у интервјуу за Глас Русије:

- На Србина тај филм утиче врло лоше зато што је дошла једна група људи, која је узела све за себе. Филм је снимљен тако да то је била организација „Отпор“; и они су имали циљ да уведу демократију да свргну, како они кажу, тотални режим Слободана Милошевића, што није тачно. Ништа се није променило. Ништа боље нема. Све горе и горе. Цене расту, народ живи лоше. Ја нисам у Србији имао посла, морао сам да га нађем. И дошао сам у Русију да радим на грађевини. Дошао сам просто да зарадим новац, али могу да нахраним своју породицу. Све је нормално. Компанија је нормална, ради се.

За органзаторе дискусије било је важно да се чује мишљење сваког гледаоца. Али мишљење Раденка Гужића било им је посебно занимљиво. Говори психолог Јулија Воробјова.

- Мени се чини врло вредном могућност да чујем тачку гледишта човека који је тамо живео. За мене је било важно како он види покрет Отпор и шта је он постао за њега самог. Јер у филму је представљена извесна еуфорија: сломити, склонити, и наступиће демократија. У шта се претворила ова демократија за нашег госта из Србије? Посла нема, плате ниске, он је морао да оде у Русију да заради, у демократској земљи му не дају могућност. Такав је за њега резултат ове револуције.

По речима Јулије Воробјове, сам филм оставља утисак недоречености, једностраности.

- Ја наравно не желим да оцењујем сам покрет, зато што недовољно познајем ситуацију у Србији, али мене плаши сама идеја супротстављања свему. Врло често се појављује таква илузија да ако сада нешто срушимо, ни од куда ће се нешто појавити. У филму много говоре о томе да се треба борити, а шта треба учинити да се нешто примени, о томе нема ни речи. И то наводи на опрез. Мени се ипак чини да ради достизања демократије не треба само да умеш да рушиш и свргаваш, већ и да градиш.

У сваком случају на крају су учесници дискусије потврдили стару истину: Рушити не значи градити.