Branko Radun: Pajtić i Tači kuriri Velikog brata

U momentu kada je na delu veliki pritisak Zapada – EU i SAD – da Srbija prihvati i prizna otmicu i secesiju Kosova dešava se i nova faza u pokretanju „vojvođanskog pitanja“ od strane pokrajinske vlade predvođene Bojanom Pajtićem. Takvo nešto je moguće samo u Srbiji danas. Umesto da političke snage vlasti i opozicije stanu uz vladu koja se eto ipak osmelila da kaže kakvo takvo NE ultimatumu Zapada političke stranke se utrkuju ko će jače udariti nož u leđa vladi i u ovom slučaju i državi. Demokrate i Čedin LDP su naravno za prihvatanje ponuđene „kapitulacije Srbije“ kojom jednom za svagda prihvatili i priznali albansku družavu na Kosovu i Metohiji, a pri tome Srbi tamo ne bi ništa dobili – čak ni nekakvu imaginarnu „autonomijicu“ a da o „entitetu“ i ne govorimo. U vladi je URS isto tako bio na strani evroatlantskih snaga koje govore o „Evropi koja nema alternativu“ pa i po cenu Kosova. Dačić je bio i za prihvatanje „predloga“ i protiv toga istovremeno, po ko zna koji put prkoseći zakonima logike, a nastojeći da se istovremeno prikaže domaćoj javnosti kako nekakav patriota a i strancima kao „kooperativan momak za sve situacije“. Ostalo je bilo na Vučiću i Nikoliću i oni su prelomili da se ne ide u kapitulaciju na noge baronici Ešton. Nekima je ovo loše jer se odričemo „svetog slova – datuma“ a nekima od onih koji su patriotske orijentacije je ovo polovično, privremeno i neiskreno. Tako da ovim potezom vlast predvođena Vučićem i Nikolićem nije dobila podršku gotovo nikog, osim usamljenog i marginalizovanog DSS-a. Evropejci su razočarani ovim NE, ali i neki patrioti jer su se nadali „predaji“ da bi mogli proglasiti ovu vlast kao izdajničku. No ako vlast na kraju popusti i pristane na neko „kompromisno“ rešenje biće osim nje odgovorni i oni koji je nisu podržali u otporu zapadnjačkom ultimatumu. No iako ovu vlast u pogledu izricanja tog NE nije podržao gotovo niko ne treba potceniti podršku običanog čoveka kome se ovako vraća nada i poverenje u državu. Da li je to privremeno ili trajno, dosledno ili polovično ubrzo ćemo videti. Da se vratimo «podršci» vladi u ovom teškom i dramatičnom momentu. DS je ne samo kroz usta svog predsednika Đilasa rekao da će «podržati vlast» u prihvatanju pa i u priznanje secesije Kosova, čime se zapravo nudio strancima „ako oni neće eto ja sam spreman da to odradim“, već su i kroz svog potpredsednika Pajtića izvršili još jedan udar na državnost Srbije – pokretanjem pitanja statusa Vojvodine. Naime Bojan Pajtić je predložio usvajanje Deklaraciju o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Vojvodine (pa još i na 10.4. dan formiranja NDH) kojom bi se ojačala pozicija Vojvodine i ignorisao Ustav Srbije kojim su brojne nadležnosti pokrajinske administracije proglašene kao neustavne. Do sada je pokrajinski DS ignorisao odluke Ustavnog suda a sada bi očigledno hteli da kroz Deklaraciju trajno suspenduju Ustav na teritoriji pokrajine Vojvodine. Pokrajinska vlast izlazi sa Deklaracijom kao probnim balonom u momentu kada se lomi sudbina Srbije i njenog odnosa prema KiM. Stoga smo uveren da nije vojvođanski DS autor ove Deklaracije. Pokretanje vojvođanskog pitanja od strane pokrainske vlasti u Novom Sadu u momentu kada je Srbija pod ogromnim pritiskom da prihvati ultimatum EU i da se odrekne Kosova je u najmanju ruku skandalozno. Čini se da Vojvođanska vlast koristi ovaj trenutak da dobije još ovlašćenja koja do sada nisu imali ili ona koja su protivustavna. No sva je prilika da su za ovakav potez dobili zeleno svetlo negde na Zapadu da bi dodatno pojačali pritisak na vlast u Beogradu. Očito je da se posle kosovske krize Srbiji otvara još jedna - vojvođanska. Verovatno ovo znači i da je vlast u Srbiji prihvatila ultimatum EU bi sledeća na redu bila federalizacija i konfederalizacija Srbije - na čelu sa Republikom Vojvodinom. Čim se završi sa Kosovom prelazi se na Vojvodinu i Republiku Srpsku, čega je i vidimo izuzetno svestan Milorad Dodik. To što radi Pajtić i DS jeste otvorenije pokazivanje separatističkih tendencija nego do sada, jer na primer reći da je “Vojvodina voljom građana u Srbiji” znači da bi mogla i voljom građana da izađe iz nje. Pokazalo se da je Bojan Pajtić veći autonomaš od Nenada Čanka. No on je do sada bio prilično oprezan i gotovo nikada nije rizikovao. Ali sada je prešao crvenu liniju i verovatno je svestan rizika da ovakvi opasni i hazarderski potezi mogu imati posledice po njega. No valjda je «morao to da odradi» kao i da mu je u paketu obećana «zaštita od progona republičke vlasti». Njemu se čini da će možda morati žrtvovati nekog svog saradnika ali da će on ostati tu gde jeste i stoga čini to što čini. Videćemo da li je u pravu. Politički gledano ovaj skandalizni potez Bojana Pajtića je došao kao naručen strankama vladajuće koalicije. Time se pokrajinski ali i DS u celini “namestio” pre svega SNS-u. Naravno da Pajtić i Ješić nisu glupi da bi sami sebi pucali u nogu i da bi vlastima i SNS dodatno digli rejting, već je kao što smo rekli «došao glas iz sveta da je vreme da Vojvodina traži svoje». Oni su svesni da bi takav zahtev vojvođanske vlasti bio sa blagonakolnošću prihvaćen u Briselu i Vasingtonu kao vrsta dodatnog pritiska na vlast u Beogradu, a i novi argument “eto mi smo poslušniji od ovih na vlasti”. Uz podršku vladi da nastavi putem evrointegracija, bez Kosova naravno, ova Deklaracija ide u paketu kao “signal” Briselu i Vašingtonu da imaju vrlo «podatniju» alternative aktuelnoj vlasti. Kako im gori pod nogama zbog korupcije u pokrajinskim organima i fondovima ovaj potez im se čini kao jedina slamka spasa. Odlaganje donošenja ove i ovakve Deklaracije pokazuje da su se pokrajinski i republički DS uplašio kompromitacije i mogućih istraga oko Razvojne Banke Vojvodine u kojoj su nestali brojni miliona evra. To je naravno izazvalo reakciju i na do sada prilično umrtvljenoj patriotskoj sceni u Vojvodini i u Novom Sadu. Najavljen je miting koji organizuju neki sindikati i NVO a pridružiće im se kao učesnici i stranke koje su protiv autonomaškog bloka. Neki naravno primećuju da u danima kada se dešavaju lomovi koji će odrediti budućnost Kosova a i Srbije u celini na Trgu Republike ne može ni da se skupi par hiljada ljudi, dok se oko pojave Deklaracije sa separatističkim tendencijama najavljuju masovniji protesti. Zašto je to tako? Pa oko pregovora o budućnosti Kosova smo imali malo informacija do sada, da bi vlada na kraju krajeva odbila predlog kao neprihvatljiv i koji znači prihvatanje secesije Kosova. Naravno da je teško mobilisati ljude na patriotskoj osnovi protiv vlasti ako je ta ista vlast, barem u ovoj fazi pregovora, odbila ultimatum Zapada. Isto tako su patriotske snage prilično slabe, neorganizovane, međusobno podeljene i nisu do sada uspele da prevaziđu “dečije bolesti” političkog angažovanja. Zašto se onada digla tolika “frka” oko Deklaracije u Vojvodini. Da li je u pitanju iskreni strah patriotski nastrojenih pripadnika većinskog naroda od mogućeg pokretanja procesa odvajanja koje bi na kraju moglo da se završi i secesijom po crnogorskom scenariju. Da, to jeste zaista prisutno kao opipljiv strah kod dela Srba u Vojvodini koji se posle Petog oktobra opet osećaju kao u vreme titoizma – kao nacionalna manjina. Ovakve najave Deklaracija samo taj prisutni strah čine jačim i na realnijim osnovama zasnovan. Ako DS želi da se pokaže kao stranka koja nije autonomaška sa separatističkim tendencijama, ona bi morala da vodi sasvim drugačiju politiku. No oni su krenuli odavno drugim putem. Do sada je DS vukao važne poteze u pravcu jačanja autonomije koja je prešla i ustavne okvire, a da je i dalje “zli autonomaš koji hoće da otcepi Vojvodinu” ostajao Nenad Čanak. Medijska kontrola u vreme vlasti DS je i u Beogradu i u Vojvodini onemogućila bilo kakvu kritiku Bojana Pajtića. To očigledno više neće biti moguće – od sada je Pajtić na meti kao glavi autonomaš i glava pokrajinske korupcije iako se godinama trudio da to zakamuflira. Neko može da kaže da se ova Deklaracija “namestila” strankama na vlasti pa da je oni koriste da potvrde svoj patriotizam (sa ili bez navodnika) i da konkuretskom DS nabace etiketu “autonomaša” i “separatiste u pokušaju”. To je sve verovatno tačno, no pitanje je da li je to istina i u kojoj meri je vlast u pokrajini spremna da ide u pravcu federalizacije pa i separatizma. Analiza ponašanja oko odluka Ustavnog suda oko neustavnosti ingernecija pokrajinske vlasti po Statutu Vojvodine, te panika od mogućeg gubljenja vlasti pokazuju visoku spremnost da krenu putem slabljenja i podrivanja države da bi zadržali svoju vlast i po mogućstvu da je ojačaju do nivoa «Vojvodina republika». Ono što najviše brine u ovoj priči je da su do sada pokrajinske vlasti, a naročito nosioci autonomaštva Pajtićev DS i Čankova Liga uživali ne samo izuzetnu podršku beogradskih centara moći i medija već što je još važnije direktnu zaštitu zapadnih centara moći kojima je bilo u interesu da oslabe Srbiju ili da je ucenjuju “vojvođanskim pitanjem”. Poruka koji nam svetski moćnici šalju preko Pajtića jeste – “ako ne popustite oko Kosova imaćete odmah veliki problem u Vojvodini”. Slična je poruka koju nam šalju preko Tačija “ako ne prihvatite ultimatum EU Srbi sa Kosova će biti opasno ugroženi i mi ćemo nasilno osvojiti sever Kosova”. Naravno da je reč o neprikrivenoj pretnji nasiljem nad kosovskim Srbima. No očigledno je reč o vrsti pritiska u ovoj fazi pregovora za šta je dobio signal od onih koje je i do sada slušao na Zapadu. No ako Srbi moraju da slušaju pretnje i ucene koje dolaze od albanskog terorističkog harambaše Tačija sramota je da slične poruke dobijamo i od stranke koju barem nominalno vode Srbi i koja je do sada bila u vlasti. Neki su primetili da to nije prvi put, jer se u vreme titoizma dešavalo da se albanski i vojvođanski političari (ovi drugi su bili nekakvi Srbi) koordinirano deluju da bi oslabili i podelili Srbiju. Stoga moramo priznati da u odnosu na Pajtića i Đilasa Boris Tadić danas izgleda ipak kao nekakav patriota. Naravno da ovim ne revidiramo brojne kritike i osude tadićevog režima, već želimo da naglasimo da su DS nasledili još gori od njega.