Zašto imigranti sa Balkana učestvuju u paljenju evropskih predgrađa?

U predgrađima Stokholma su izbili masovni neredi u kojima je učinjena ogromna šteta i narušena reputacija Švedske kao oaze mira i blagostanja za mnogobrojne imigrante iz siromašnih delova Evrope i sveta.

Švedska je u proteklim godinama bila jedna od najpoželjnijih destinacija i za stanovnike Balkana, pa je zato pogotovo neobično da je eksplozija bunta i nezadovoljstva izbila upravo u onim predgrađima u kojima su oni bili najbrojnija populacija. Stoga se postavlja pitanje zbog čega je to tako, i šta je prouzrokovalo ogorčenje Balkanaca i drugih imigranata u toj zemlji na severu Evrope?

Sve je počelo nakon jednog incidenta sredinom meseca, kada je švedska policija ubila starijeg čoveka u pokušaju njegovog privođenja, a zatim je došlo do nekontrolisanog izliva nezadovoljstva tamošnjih stanovnika celokupnim njihovim statusom i socijalnim položajem. Tokom nedelju dana neprekidnih nereda koji i dalje nisu u potpunosti prestali, izgorelo je preko stotinu automobila, tri škole i jedne dečje jaslice, razbijani su izlozi na trgovinama, zapaljeno je nekoliko zgrada, jedna policijska stanica i kulturni centar. Takođe, policija je napadana kamenicama, a švedski vatrogasci su izjavili da nikada do sada nisu videli toliko požara koji besne u isto vreme, s obzirom da ih je bilo na stotine.

Radi se o predgrađima u kojima većinom žive imigranti iz azijskih zemalja, ali najbrojniju grupu čine doseljenici sa područja Balkana, a pogotovo iz Bosne i Hercegovine, koji su dolazili baš u prosperitetnu Švedsku da u njoj nađu spas od siromaštva i teških uslova života. Međutim, kako se vidi iz proteklih događaja i po rečima samih ogorčenih imigranata, upravo tu ih je zadesila slična sudbina, jer su švedske vlasti u velikoj meri smanjile socijalna davanja. Zvanični švedski podaci kažu da se preko 30% mladih u siromašnim predgrađima ne školuje i da nemaju posao, a u tim delovima Stokholma u kojima sada vladaju neredi, zvanična stopa nezaposlenosti je čak tri puta veća u odnosu na ukupan prosek glavnog grada. Osim toga, razlika između bogatih i siromašnih u toj zemlji uvećava se bržim tempom nego u bilo kojoj drugoj razvijenoj zemlji.

A kako tvrde sami učesnici nemira, oni su nepravedno optuženi da ne žele da se integrišu u društvene tokove, zato što po njihovim rečima, doseljenici u toj zemlji nikada nisu ni dobili priliku da se prilagode, pa zato sada imaju rastuću nezaposlenost i siromaštvo, a žale se i na rasistički odnos prema njima, te smatraju da se samo nasilnim metodama mogu izboriti za to da se o njihovim problemima sazna u široj javnosti.

Sve je to doprinelo tome da se Švedska, koja je do nedavno u očima svih stanovnika bivše Jugoslavije smatrana za gotovo idealno mesto na kome se može započeti srećniji i bolji život, s obzirom na izdašne beneficije koje je omogućavao tamošnji socijalni model, odjednom pretvorila u svoju suprotnost, odnosno u zemlju sve veće nejednakosti i rastuće bede.

Imigranti i azilanti iz ugroženih delova sveta, a pogotovo sa Balkana, očigledno su osetili bes onog trenutka kada su uvideli da njihova percepcija Švedske, kao jedne od bogatijih evropskih zemalja, ne odgovara današnjim stvarnim činjenicama. A te činjenice govore da doseljenici imaju velikih problema sa pronalaženjem posla, a istovremeno ni socijalna davanja nisu više onakva, kakva su bila ranijih godina.

Čini se da je sve to kod balkanskih i drugih doseljenika, koji ukupno čine 15 posto ukupnog stanovništva u toj skandinavskoj zemlji, stvorio osećaj beznađa i duboke besperspektivnosti, što je naposletku rezultiralo nemirima kakve upravo vidimo u predgrađima Stokholma. I što je najgore, za ljude sa balkanskih prostora ubuduće se postavlja još jedno važno pitanje, a ono glasi – ako je nestala iluzija o nesebičnim beneficijama u okviru skandinavskog modela socijalne pravde, te ako ni sever Evrope više nije oaza materijalnog blagostanja i mirno mesto za život, onda gde ga je uopšte moguće pronaći?

Ratko Paić,